Slušaj komandanta i plači u sebi

80. VENECIJA

Venecija, Lido – Sticajem srećnih okolnosti pratim karijeru italijanskog reditelja Edoarda de Anđelisa od njegovih mladalačkih početaka sa kratkim filmovima i prvim dugometražnim sa kojima se takmičio u Srbiji na Kusturičinom „Kustendorfu”, a boravci na Venecijanskom festivalu tokom godina su mi omogućili pristup i ostalim njegovim delima uključujući i ovom najnovijem – „Komandantu” sa kojim je De Anđelisu pripala velika čast da započne 80. Mostru.

Rođen 1978. godine u Napulju, De Anđelis je kao scenarista i reditelj strpljivo stigao i do „Pereza” (2014) i „Nedeljivo” (2016), do mnogih nagrada, a sada i do visokobudžetskog filma o herojskom činu istinite ličnosti – komandantu italijanske podmornice iz Drugog svetskog rata Salvatoreu Todaru, koji je bio u misiji na Atlantiku da bi zajedno sa nemačkim podmornicama potapali trgovačke brodove koji su prevozili zalihe za saveznike. Todaro je obezbedio sebi mesto u istoriji jer je uprkos ratnoj logici spasao iz mora 26 belgijskih trgovačkih mornara pošto je potopio njihov brod u oktobru 1940. Umesto ratnog zakona izabrao je zakon mora i humanosti...

Vaša međunarodna karijera je, zapravo, počela na „Kustendorfu”?

Da, tako je ispalo. Bio sam na festivalu Emira Kusturice sa svojim kratkim filmovima „Misterija i strast Đina Pićina” i „Momak sa plaže” i dobio nagradu, pa se vratio posle i sa dugometražnim „Priče o mocareli” i to mi je bilo od velikog značaja i to nosim uvek u srcu. Kada sam bio mali voleo sam italijansku komediju, a onda sam možda devedesetih godina prošlog veka kada sam odrastao, kao filmski stvaralac počeo da snimam filmove nalik italijanskim komedijama sa mešavinom Felinija i vašim srpskim mehaničkim ludilom, što postoji i u filmovima Kusturice koje mnogo volim. Moji kasniji filmovi su malo drugačiji i, evo, tek sada, posle ovog svog petog dugometražnog filma rekao sam sebi: „Istina je, možeš da radiš ovaj posao.”

Put do te spoznaje je bio dug, „Komandant” je veliki film epohe i zahtevna pomorska drama, šta vas je privuklo u liku glavnog junaka Salvatorea Todara?

Ljudska snaga, i veoma me privukla ideja da snimim film o snazi, ali ne na onaj uobičajeni filmski način gde se snaga prikazuje kroz nasilje ili u odnosu na ugnjetavane. Todaro predstavlja važnu ideju snage – snage pojedinca koji pruža ruku bespomoćnom. Postojala je i druga tema u vezi sa pitanjima koja sam sebi postavljao o tome šta znači biti Italijan. Mi smo nacija koju čine ljudi različitog porekla, ali poslednjih godina se pojavila ideja da je biti Italijan na neki način privilegija i identitet koji nije otvoren za druge. Sa tim se ne slažem!

U filmu komandant Todaro kaže belgijskom komandantu: „Svi mi smo Italijani?”

Da, ali on to ne kaže u bukvalnom smislu, već sa značenjem – svi mi smo ljudska bića. To ne znači „pripadam jednoj naciji, što me čini drugačijim od vas”, već znači „pripadam jedinoj mogućoj naciji – ljudima na planeti na kojoj smo”.

U vreme kada je Todaro pokazao ljudsku veličinu i hrabrost vladao je fašistički lider Benito Musolini, nije li hrabro s vaše strane da snimite heroičan film o čoveku koji je bio u poziciji da deluje po naređenjima Dučea?

U to vreme Italija je živela pod diktatorom i pojedinci nisu imali slobodu da se tome suprotstave, ali je istorijska činjenica da se italijanska mornarica zaklela na vernost kralju, a ne Dučeu, i da je tako bila prilično anarhična kao sila koja je imala sopstvena pravila na moru. Todaro u određenom trenutku u filmu kaže: „Kad sam na kopnu, mogu dovesti u pitanje moju odluku, i ukloniti me iz komande, ali ovde na moru ja odlučujem i preuzimam odgovornost za svoje odluke.” Pitam se kako je vlast inspirisana istim (fašističkim) idejama zaboravila heroja poput Todara, koji nikada nije zaboravio pravila mora iako je bio rat, a živeo je pod fašističkom diktaturom. To je kratak spoj koji želim da generišem.

Todaro kaže podmorničarima: „Ovde nema Dučea, nema majki i nema suza?”

Zato što je on taj koji ima najveću odgovornost za sve što se u podmornici događa i njihovi životi zavise od njegovih komandi. Ako želiš da sačuvaš život u riskantnim situacijama, slušaj komandanta i plači u sebi. U podmornici za političke ideologije mesta nema, a ni plakanja za majkom.

Zanimljiva je ta klaustrofobična atmosfera u podmornici, stalno oznojena tela i lica mornara, ali i način na koji ste pokazali razlike u njihovom mentalitetu?

Podmornice iz tog perioda nisu imale ni prostorne ni mehaničke pogodnosti kakve ove današnje imaju. I zimi i leti i na bilo kojoj dubini u tadašnjim podmornicama je bilo vruće i unutra se nisu nosile uniforme. Bilo je izazovno i rešiti gde i kako postaviti kamere u tako uskom prostoru u kojem se mornari stalno mimoilaze radeći svoje dužnosti. I da, oni imaju različite mentalitete jer dolaze iz različitih krajeva Italije, sa različitom tradicijom i običajima, ali unutra moraju svi biti kao jedan.

Jednom ste mi rekli da vas ratni filmovi nikada nisu zanimali?

Tačno, niti su me zanimali filmovi o podmornicama. Zaljubio sam se u ovu priču zbog njene univerzalnosti koja prevazilazi kontekst rata i podmornica. To je tema koja dotiče čovečanstvo, jer govorimo o snazi i gostoprimstvu. Ovaj film nije o pripadnosti jednoj ili drugoj partiji, reč je o pripadnosti ljudskom rodu, čiji su odnosi regulisani večnim zakonima. Na moru postoji samo jedan zakon, da se bespomoćni moraju spasiti, u kom god režimu da živite. Sazrelo je vreme da se mi ljudi „skinemo” sa svojih ideologija i zapamtimo da bez obzira na politička uverenja postoje određeni ljudski zakoni koje niko ne treba da dovodi u pitanje.

I scenografija u „Komandantu” je fascinantna?

Sa scenografom Karmineom Guerinom za eksterijere smo kreirali podmornice istih dimenzija, koristeći originalne planove iz tog doba. One su imale 73 metra u dužini i sedam metara u širini, a koristili smo 70 tona čelika. Sve je to izgrađeno u „Ćinećiti” pa prevezeno u Taranto gde smo uglavnom snimali, jer je tamo dom Italijanske podmorničke flote i od njih smo dobili ogromnu podršku. Uvek su bili uz mene kao konsultanti, pomagali mi na svakom koraku, davali mi savete. Za svaku operaciju, na brodu i van njega, postoje vojni protokoli koje treba poštovati i želeo sam da to sledim.

Zašto ste odabrali Pjerfrančeska Favina za ulogu Salvatorea Todara?

On je veliki italijanski glumac, delimo istog agenta koji nas je i povezao, a i oboje smo pomalo stidljivi pri upoznavanju. Međutim, brzo smo razvili jaku vezu jer delimo istu duboko radnu etiku. Favino je i izuzetno velikodušno biće osim što je talentovan glumac. Uslovi snimanja su ponekad bili izuzetno teški, snimali smo u otvorenoj vodi sa specijalnim efektima talasa koji su bacali hiljade litara vode na glumce, radilo se noću u decembru, ali je Pjerfrančesko sve bespogovorno izdržao, ostao na kursu dajući primer ostalim glumcima. Kao pravi komandant.

Koliko je sadašnjost odredila priču o nečemu što se dogodilo u prošlosti?

Sadašnjost je i te kako relevantna i nadam se da će tema filma podstaći na razmišljanje o potrebi da se pokaže solidarnost sa drugim ljudskim bićima i da se prodube diskusije o ovoj temi. Za mene je snimanje filma uvek politički čin i nekako se nadam da će „Komandant” pokazati onima na političkoj desnici da ne morate biti levičari da biste bili ljudi.