Zastrašujuće, male milenijumske bube u snežnim švajcarskim Alpima

Venecija, Lido ‒ U čuvenom hotelu „Gštad Palas”, u snežnim švajcarskim Alpima teku uzburkani sati do dočeka Nove godine i novog milenijuma. Stalno verne bogate, razmažene i hirovite goste sa bizarnim potrebama iz celog sveta, sa proleterskom armijom konobara, portira, sobarica, kuvara, recepcionara spaja samo jedan čovek – pedesetogodišnji hotelski menadžer Hansueli koji čini čuda da svi oni budu zadovoljni, unapred ih sve upozoravajući da se na prelazu iz kontroverznog 20. u novi 21. vek neće desiti nikakav smak sveta i da je strah od „milenijumske bube” (kompjuterskog virusa koji bi mogao da smanji broj nula na bankovnim računima) iracionalan.

 I ovo je samo okvir za izvanrednu, gotovo nestvarno okretnu, burleskno-satiričnu komediju „Hotel Palas” („Palace”) starog poljskog filmskog majstora Romana Polanskog koji u svojoj 90. godini ima takvu stvaralačku energiju da pred njim treba skinuti kapu. A treba mu čestitati na koji je način tu novogodišnju noć iskoristio za plasiranje opisa „sudara” između u dekadenciju ogrezlog Zapada i neočekivanog preokreta na Istoku koji je kod zapadnjaka u tom trenutku prošao nezapaženo. U noći kraja 1999. godine Boris Jeljcin je u televizijskom obraćanju podneo ostavku (pripiti i bahati ruski oligarsi u hotelu misle da se pijani Jeljcin sutradan neće sećati toga i da će sve biti po starom) i vlast preneo na tihog, javnosti nepoznatog Vladimira Putina. Ali što bi se zbog toga sekirali bogati biznismeni oženjeni mladim ženama, vremešne dame okovane skupim nakitom, izoperisanog lica do neprepoznatljivosti, plastični hirurzi, bivši glumci, američka elita i bogati Saudijci i svi drugi gosti kojima je jedino stalo da tu budu viđeni i usluženi do perfekcije. Hotelski radnici ionako nemaju druga životna posla do da rade do iznemoglosti i do osmeha kada prime bogatu napojnicu. I sa svim tim se poigrava majstor Polanski u ovoj svojoj zabavnoj sarkastičnoj komediji u kojoj je precizan u tretmanu filmskih likova, povremeno strog, ali ne i bez nagoveštaja popustljivosti i naklonosti. Polanski je scenario pisao zajedno sa svojim kolegom Jiržijem Skolimovskim, još jednim poljskim veteranom, a za glumce je odabrao i Fani Ardan, Džona Kliza, Mikija Rurkea i ansambl švajcarskih, francuskih, italijanskih, ruskih, čeških glumaca... Film je otkupljen za prikazivanje u Srbiji („MegaCom Films”) i treba mu se radovati.

Film Polanskog prikazan je van konkurencije, a među takmičarima je i najnoviji film grčkog reditelja Jorgosa Lantimosa koji odavno stvara u Britaniji. Njegova „Jadna stvorenja” mogu se smatrati i njegovim najboljim filmom (od „Očnjaka” pa naovamo), svakako najbizarnijim, ali to se od njega i očekuje. Rađen kao slobodna, lantimovska adaptacija romana Alastera Greja, „Jadna stvorenja” su neka vrsta asocijacije na filmove „Meri Šeli Frankeštaj” i „Frankeštajnove neveste”, s tim što je heroina Bela Bekster (odlična Ema Stoun) umesto Frankeštajnu prepuštena svom ocu, deformisanom doktoru Gudvinu Baksteru (Vilem Dafo) i njegovim metodama lečenja i vaspitanja. Belina putovanja po Evropi takođe su deo očevog plana, ali će on krenuti po zlu onog trenutka kada devojka sretne Dankana (izvanredni Mark Rufalo), počne da čita, postane nezavisna, seksualno probuđena i od tog trenutka Lantimos kreće u prikaze slobodnog i neselektivnog seksa svoje heroine, bez strepnje i bez viktorijanskog konzervativizma i sve do boravka u pariskoj javnoj kući gde za novac dobija potpunu slobodu. Film obiluje impresivnim scenama i obrtima i nekom vrstom pank-futurističkog humora u tretmanu fantazije i horora...

Za „Zlatnog lava” takmiči se i američki žanrovac Dejvid Finčer sa svojim „Ubicom” koji je još jedan od njegovih „noar” mističnih psiholoških trilera, sjajno režiran i uzbudljiv i ubedljiv. Film sa junacima koji se kreću između crnog i belog, često u korumpiranom svetu bez prihvatanja pravila, bez ikakve politike i moralnih vrednosti, ciljajući samo na novac. Finčerov glavni junak je bezimeni (tačnije, mnogoimeni) pedantan, profesionalan izvršilac ubistava koji ne uspeva u misiji iz čistog peha a ne iz nepreciznosti. Kao rezultat toga počinje beskrajan i opasan lov na osvetu, od Pariza do Dominikanske Republike da bi se završilo po raznim gradovima Amerike.

 Ovog puta u centru filma je dželat, hladan, kojeg pratimo u svakom detalju i pripreme „posla” i pogubljenja i nemamo za njega empatiju (odlična, adekvatno svedena a moćna uloga Majkla Fasbendera). Kamera beleži njegove pokrete uz razne „filozofske” komentare o životu i njegovim iznenađenjima i brzim tempom, uvek u duhu situacije, stvara se neophodna mračna atmosfera... I ovaj Finčerov film naći će armiju poštovalaca u bioskopima širom sveta....