Žirafa na tri sprata

Odzvonilo je! I školarcima i televizijama. Dok ovi prvi s mukom pakuju svoje nekoliko kilograma teške rančeve i misli, odavno rasute daleko iz školskog dvorišta i knjiga, i ovi drugi, s podjednakom težinom, i bez entuzijazma i želje za sadržajnijim TV programom, osmišljavaju programske šeme, i vraćaju se na stari, dobro poznati kolosek.

Iako je Ministarstvo prosvete dalo smernice nastavnom kadru kako započeti novo školsko poglavlje u jednom novom neveselom vremenu, teško možemo i da zamislimo da će se škole promeniti... da će učionice i dvorišta ponovo krasiti žamor, bezbrižnost, oni mali dečji nestašluci, kao bezbedna mesta za drugarstvo i nova saznanja, gde nema droge i vršnjačkog nasilja, gde su svi jednaki, gde se ne šetaju skupe patike i markirana garderoba.

Isto tako, još teže nam je da zamislimo da će nam nova televizijska sezona doneti smiraj, utehu, lek za dušu i mozak... Da će nam ponuditi manje nasilan program, kulturan i dostojanstven, i okupiti nas kao porodicu, vratiti onim starim, neprevaziđenim vrednostima... Udarne termine, ako je sudeći već po najavama i prvim premijernim terminima, zauzeće opet alapače i tračare iz „Igre sudbine”, neke nove rijaliti zvezde i „elite”, kolegijum uživo na jednom od novih TV kanala gde uvrede lete umesto inventivnih ideja...

Oni retki neprevaziđeni biseri ostaće da čuče negde daleko van našeg vidokruga, sakriveni u programskom rasporedu... Samo istinski posvećenici imaće želju za traganjem. Svi ostali prepustiće se stihiji... Dozvolićemo opet da nas poput panjeva u mutnoj reci nose i nasukaju... Ono pravo životno znanje ostaće opet negde van učionica. Isto, kao i dobre emisije van dobro znanih i ustaljenih frekvencija.

Ova vrućina kao da nas je ošamutila. Dremkaćemo uz naše televizore, umrtvljeni, bez želje da se pokrenemo, bez neophodnog elana i entuzijazma da nešto promenimo.

Na počinak ćemo izgleda i ove jeseni odlaziti uz teške misli, sa saznanjima koje nam televizija pruža – iščekujući željno da nam se poveća minimalac, da gorivo pojeftini, kao i životne namirnice u samoposlugama... Dok slušamo vesti o nekim novim žrtvama, dok gledamo preko telefona kako muškarci tuku i ubijaju svoje žene i kako nesavesni vozači završavaju... da li posle svega, imate želju da uključite TV? Da li se mališani, kao nekada, raduju povratku u školske klupe? Da li gledaoci s nestrpljenjem očekuju novo-staru TV ponudu? Da li su se dobro znana TV lica valjano odmorila? Da li su napravila nove frizeve, obrve i usne...? Da li je to dovoljno za dobar, kvalitetan program? Dok iščekujemo nove meteo-alarme i neke nove superćelijske oluje i kataklizme, šta nas to može učiniti srećnima, nakon letnjeg raspusta, primirja, dokolice, izležavanja... I mahnitog opsesivnog vrtenja portala po internetu, u svakodnevnoj potrazi za novim strahotama?

Jeste li primetili i da li je iko o tome izveštavao – da je naša mlada atletičarka Angelina Topić ušla u finale, da se mali Lav uspešno bori na Dečjoj univerzitetskoj klinici u Tiršovoj, uz savremenu terapiju, da se indijska svemirska letelica spustila na južni pol Marsa... Da su srpski tekvondisti apsolutni prvaci na Evropskom prvenstvu, da se rodila prva smeđa žirafa na svetu, da su se jedan takmičar i takmičarka iz Slovačke verili na cilju na Svetskom prvenstvu u atletici...  I da je počela vršidba suncokreta u Vojvodini... Da li lepe vesti ikoga danas zanimaju?

Možda bi REM, umesto otvorenih pisama, trebalo da uputi jedno mnogo važnije svim televizijama – da svaki dan, više puta dnevno, moraju da izveštavaju o lepim, pozitivnim događajima. Možda bismo i mi, s ove strane ekrana, počeli da činimo isto. Možda bismo postali bolje verzije sebe. Možemo mi to, samo nas treba pokrenuti.