Lična lenjost i velika glumačka lakoća

Venecija, Lido ‒ Sidoni Perseval, etablirana francuska književnica, oplakuje svog preminulog supruga. Pozvana u Japan na promociju ponovnog izdanja svoje prve knjige, dočekana je od strane lokalnog izdavača koji je vodi u Kjoto, grad svetinja i hramova. Dok zajedno putuju kroz japanske prolećne cvetove, ona mu se polako otvara. Ali duh njenog muža je prati, a ona će konačno morati da napusti prošlost da bi ponovo dozvolila sebi da voli...

Ovo je, u najkraćem, siže filmske priče „Sidoni u Japanu” francuske autorke Elis Žirar, sa Izabel Iper u naslovnoj roli, koja je toplo dočekana od strane publike i kritike u nezavisnom programu „Dani autora” na 80. Venecijanskom festivalu.

Sa uživanjem se gleda i uživa u tako specifično finoj glumačkoj izvedbi Izabel Iper, glumice blistave i više od tri decenije duge filmske i pozorišne karijere, Šabrolove muze sa kultnim statusom nedostižnosti, francuske dive za koju je jedan kritičar nedavno napisao da poseduje „sadomazohističku tvrdoglavost kakvu nikada niste videli u istoriji francuske glume”.

„Sidoni u Japanu” je fini, mali, emotivni film u kojem je Izabel ponovo velika, dok u ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” kaže da je „zapravo lenja” ali da „sa velikom lakoćom radi svoj posao”...

Ovo nije vaše prvo japansko iskustvo. Šta vas privlači od japanske kulture?

Da, već sam snimila film u Japanu, a i sa ovim filmom sam obišla mnoga mesta. Ono što je tamo privlačno kod ljudi u njihovoj kulturi jeste nežnost. Naravno, ne tvrdim da su svi tamo nežni, ali svi u sebi nose nešto civilizovano, nešto veoma unutrašnje. I inače se kaže da Francuzi imaju mnogo afiniteta prema Japanu, ne znam zašto, ali sam nedavno čula da je ova teorija potekla iz Engleske, jer Englezi navodno misle da Francuzi imaju posebnu vezu sa Japanom.

U ovom filmu je interesantan način kako vi glumačkom igrom, sa minimalističkim mimičkim gestovima prikazujete taj vaš zbunjujući susret sa japanskom kulturom, činite to gotovo kao Baster Kiton.

O moj bože, hvala vam puno na ovom komplimentu. Sviđa mi se ovo poređenje jer zaista volim Bastera Kitona, ali je mnogo od toga i bilo napisano u scenariju koji je tačno predvideo neke situacije. U mom tumačenju lika Sidoni postoji neka vrsta suptilnosti da se ni u čemu ne ode predaleko, jer bi moglo da postane odvratno. Dakle, morala sam sve da uradim najdelikatnije moguće. Susret sa japanskim izdavačem, novinarima, predelima, ti sitni detalji u kulturološkim razlikama, sve je to bilo i izazovno i zanimljivo za igru.

Sidonin izdavač stalno insistira da nosi njenu tašnu. I to je deo kulture?

Da, i to je tačno tako bilo napisano u scenariju i to je istinito. Takav gest može se od strane stranaca pogrešno razumeti, ali ta priča sa tašnom je do kraja zanimljiva i ona je metafora svega što Sidoni ima u njoj.

Kako ste uopšte prihvatili ovaj projekat i ovu filmsku avanturu?

Pre svega sama priča i zanimljiv portret francuske žene u Japanu koja tamo stiže gotovo emotivno smrznuta. Ona sa sobom nosi očigledno nešto mrtvo, a takođe mi se dopala tema filma koja je u isto vreme veoma jednostavna i veoma čista, a takođe i prilično složena. Zato što Sidoni stalno iznova i iznova oživljava duh svog preminulog supruga. Čak se čini da je njegov duh u Japanu mnogo življi nego što je bio u njenom pariskom domu. Previše je njegovog duha u njenim mislima i on je nekako postao kondenzator čitave filmske konstrukcije. Ono što me je privuklo liku Sidoni je i to što je ona veoma nepokretna u svojim mislima, a fizički se stalno kreće. Sve to mi je bilo zanimljivo.

Kako se nositi sa idejom da smo povezani sa ljudima koje smo izgubili?

Pa, to je opcija, ali nemam univerzalan odgovor za to. Kvalitet duha je veoma prisutan u temi filma, ali ne samo u njemu već i u mnogim drugim. Ne znam kako stoje stvari u književnosti, ali u filmovima je ova ideja česta, možda kao pokušaj da se ljudi suoče sa smrću, možda zato što je svet sve tragičniji. Mislim da je takođe na svačijoj percepciji da izgradi sopstveni odnos prema smrti i da izgradi svoju čast. I u temi boga duh je veoma prisutan.

Zanimljivo je da je vaš lik zapravo pisac, a zanimljiv je i odnos pisca i izdavača, sve je prikazano filmski sveže?

Japanski izdavač je ljubazan, predan i odgovoran, a mislim da u Francuskoj izdavači imaju mnogo više uticaja i zahteva. Ne znam, prestala sam da čitam pre nekoliko godina. Sidonin izdavač ima takođe neku vrstu uticaja, jer je on taj koji ju je pozvao na promotivnu turneju ponovnog izdanja njene prve knjige. Prestala je da piše pre nekoliko godina i on je taj koji je intuitivno poziva da se vrati pisanju. I na toj turneji ona mora da ga prati i to često izgleda i smešno i lepo.

Rediteljka kaže da je scenario pisan specijalno za vas?

Jeste. Mislim da je njeno pisanje veoma snažno, uglavnom veoma promišljeno, ali nikada proračunato. Puno je tu psihologije, unutrašnje refleksije, razmišljanja, ali nikada tako da mi to postane teret. Moja kćerka je igrala u Elisinom prethodnom filmu i mi se dobro poznajemo tako da sam znala da piše nešto za mene.

Da li razmišljate o režiji?

Ne, ne, nikako. Razmišljam o tome, ali razmišljam o tome na način da ne želim da se bavim režijom. Nema potrebe za tim, imam sreću da mogu kroz glumu da izrazim toliko mnogo stvari. Kao glumica, mislim da sam uspela da stvorim samoizražavanje koje prevazilazi mnogo toga, posebno mnoge ženske lične karte. Mogu da mislim mnogo stvari, da stvaram različite slike o ženama sa različitih podneblja. I šta bih htela više! A i mislim da radim u najboljim mogućim uslovima, mogu da istražujem sve razlike, ali i da uživam u svim sličnostima.

Jedna od tema na Venecijanskom festivalu je štrajk holivudskih glumaca, podržan i od strane evropskih kolega. Kakvo je vaše mišljenje?

Mislim, ovde sam zato što mi je bilo dozvoljeno da dođem, jer sam glumica, a i ovo je francuski nezavisni film. I bilo je sasvim u redu da dođem ovde. Ali naravno imam ogromno poštovanje prema ovoj borbi kolega. Kako će se to dalje odvijati, videćemo.

Važite za glumicu koja je otvorena za rad sa rediteljskim novopridošlicama. Nije li to ponekad rizik?

Sve je rizik, ali svako glumačko putovanje je uvek mešavina nepoznatih ljudi sa nepoznatim ljudima. Čak i ako radite sa etabliranim rediteljem, uvek je to prvi put i to nema veze sa iskustvom ili znanjem. To je uvek zato što je film najefikasniji medij koji hvata sadašnji trenutak, a to se mora videti. Nema nikakve veze sa iščekivanjem ili sa pripremom. To se dešava kada to uradite. Spontano, negde iz unutrašnjih dubina koje često i ne znam da definišem. Nekako mi je najdragocenije kada osetim kod reditelja energiju koja me diže, jer sam ja inače veoma lenja, a glumim sa velikom lakoćom. Ja to radim vrlo lako, kao da jedem sladoled. I oduvek je tako kod mene, a zašto je tako, pojma nemam.