Šesti septembar 1944 – tragedija Leskovca

U burnoj istoriji Leskovca i okoline ne postoji tragičniji dan od srede, 6 septembra 1944. Toga sunčanog dana nešto posle 12 časova, za svega petnaestak minuta, četiri grupe američkih bombardera B-27 sa bezbedne visine izbacilo je bombe iznad zadatog cilja. I dok su se avioni kao svetle tačke na nebu spokojno udaljavali, ostaci Leskovca ležali su u gustom dimu, jezicima plamenova i gustoj prašini. Pod ruševinama bio je i veliki broj stradalih civila. „Čini se neverovatnim da je bilo koje ljudsko biće prisutno u gradu u vreme bombaškog napada izbeglo povredu”, stoji u jednom izveštaju. Ili kako je zabeležio šef britanske misije Meklejn, posmatrajući bombardovanje sa obližnjeg brda, bombardovanje je izgledalo kao da si teškim maljem udario orah.

Toga dana, 542 aviona poletelo je sa aerodroma u južnoj Italiji da bombarduje ciljeve u Rumuniji, Mađarskoj i Jugoslaviji: ranžirnu stanicu u Novom Sadu, most na Savi u Beogradu i tenkove i trupe u Leskovcu. Četiri bombarderske grupe dobile su posebne zadatke koji se odnose na Leskovac: 98. grupi bombardera bila je određena jedna zona uz železničku prugu na istočnoj strani grada, 376. i 450. jedna zona u centru grada, a 449. grupi je bila namenjena jedna zona na zapadnoj strani grada.

„Cilj napada je koncentracija neprijateljskih vojnika, od čega su 15.000 Bugari i izvesna količina naoružanja, uključujući i mali broj tenkova.”

Bombarderi su iznad cilja bili u 12 sati i 18 minuta i za svega nekoliko minuta sručili su na grad bombe sa visine od oko 7.000 metara. Svi avioni su bacili bombe na grad sem jednog, koji je dve bombe odbacio pre cilja. Bombe su izbacivane pojedinačno u seriji, padajući na cilj u rastojanju od 8,3 i 16,5 metara.

U mnogobrojnim izveštajima pilota stoji da su uglavnom svi pogodili cilj ili širu zonu cilja, sem nekolicine koji su prebacili cilj. „Bombe su pogodile u područje određenog cilja. Suviše mnogo dima od bombi da bi se moglo dobro osmatrati. Verujemo da je naš deo cilja uništen.”

Kao što sam i ranije pisao, do danas, po lošem srpskom običaju, ni u ovom događaju nije utvrđen tačan broj poginulih. Radi se o procenama a najčešće se spominje da je broj nastradalih između 1.000–2.000, od oko 24.000, koliko je Leskovac brojao uoči rata. Godine 1995. poimenice je utvrđeno 819 nastradalih civila, mada je poslednjih godina taj broj povećan. Među stradalim popisano je i 97 dece starosti do 10 godina od kojih 32 nastradala deteta rođena u ratu, dakle do četvrte godine života. Tu nisu uračunati stradali nemački vojnici i njihovi saradnici. Partizanski zvanični izveštaji za 6. i 7. septembar kažu da je „poginulo preko 500 Nemaca, 200 četnika i 300 dobrovoljaca. Građana preko 1.000”. Jedan četnički izveštaj kaže da je „do sada nađeno oko 2.000 mrtvih pored tolickog Leskovca a ranjenih ni broja”. Lokalna istoriografija dugo je navodila cifru od 3.500 nastradalih…

Razoreno je uže gradsko jezgro, monumentalna zgrada gimnazije, železnička stanica, hotel „Kostić”, mnogi javni objekti, privatne kuće i vile leskovačkih industrijalaca, trgovaca, a najviše skromne kuće i kuće žitelja u širem centru grada. Lokalni list „Naša reč” pisao je posle oslobođenja Leskovca da je bilo srušeno 475 zgrada (245 od tvrdog i 230 od slabog materijala), a da je teže oštećeno 1.275 zgrada (589 od tvrdog materijala i 685 od slabog materijala). Nekoliko stotina zgrada bilo je lakše oštećeno, naročito krovne konstrukcije. Ukupno, prema ovom izvoru, 3.375 zgrada, što je svakako preterano.

„Čitavi blokovi zgrada u centru grada bili su zbrisani, veliki broj ulica levkovima od bombi raskopan, mnoge ulice potpuno zatrpane izbačenim materijalom od porušenih zgrada, tako da se pojedine ulice nisu mogle prepoznati... Zjape ruševine i mnoge rupe od bombi, štrči razbacani materijal od ruševina, vise žice telefonske i električne mreže i oluci od zgrada, nahereni stubovi prete svakom prolazniku... Tužna slika jednog porušenog grada. U te dane Leskovac je predstavljao pravu pustoš. U centru grada nigde nikoga. Građanstvo, iz straha, napustilo varoš i izbeglo u sela. Ovde-onde tek vidite kako promiču ljudi ili žene, zadihani i uplašeni.”

Zašto je bombardovan Srpski Mančester, koji od tog trenutka do dana današnjeg neće povratiti slavu i glas prosperitetnog industrijskog centra čitave Južne Srbije? Prema izveštajima američke 15. vazduhoplovne armije, cilj je bio koncentracija trupa i tenkova u gradu Leskovcu. U instruktivnim beleškama za pomenutu misiju kaže se da „plan za vazduhoplovstvo 6. septembra predviđa maksimalno uništenje materijala i ljudstva koje neprijatelj pokušava da povuče sa donjeg Balkana. Javljeno je da je 20.000 neprijateljskih vojnika (15.000 od toga Bugara) u Leskovcu. Takođe je javljeno da je na tom mestu i mali broj tenkova.”

To „javljeno je” odnosi se na partizanske izveštaje koji su dostavljani Glavnom štabu Srbije na čelu sa Kočom Popovićem, u kome su bili predstavnici britanske misije i preko kojih je išla koordinacija sa komandom savezničkih vazduhoplovnih snaga stacioniranih u južnoj Italiji, a koji su, pored ostalog, pružali vazdušnu podršku partizanskom pokretu. Brojni su zahtevi Glavnog štaba Srbije i komandanta Koče Popovića koja sve mesta treba bombardovati. Bombardovanje Leskovca traženo je nekoliko puta tokom leta 1944. Tako npr. u radiogramu od 29. avgusta 1944. stoji: „Grad je juče 28. o. (ovog) m. (meseca) malo bombardovan od saveznika – Koča”; „29. avgust, najhitnije potrebno ozbiljno bombardovanje Leskovca – Koča.”

Istorijski izvori potvrđuju da toga dana Bugara u Leskovcu nije bilo, jer su se dan-dva ranije izvukli iz grada preko Babičke gore, prema Vlasotincu i Pirotu. Pored toga, u brojnim izveštajima Glavnom štabu Srbije sa terena javljano je da je 6. septembra 1944. u Leskovcu „bilo sedam tenkova od kojih pet malih od pet do sedam tona i dva velika 18–20 tona. Prema nedovoljno proverenim podacima, u Leskovcu se nalazi i jedna tenkovska nemačka brigada sa oko 40 tenkova. Svi Nemci su smešteni po kućama u gradu. Arnauta oko 120, od teškog naoružanja imaju četiri minobacača. S (srpska) D (državna) S (straža) oko 400 vojnika…”

Teško je utvrditi tačan broj neprijateljskih jedinica, zbog proste činjenice da su trupe bile u neprestanom pokretu, ili ka Leskovcu, ili iz njega, ili oko njega.

Leskovac je samo jedan od gradova i ciljeva koje su saveznici bombardovali širom Evrope i Jugoslavije. Ali je razorno bombardovanje Leskovca i stradanje velikog broja civila nesrazmerno postignutom vojnom cilju i u tome je moralni problem ovog događaja. U Leskovac su partizanske snage ušle tek 11. oktobra 1944. Dugi niz godina pobednici su smatrali da je razaranje grada i stradanje civila doprinos pobedi nad fašizmom i o tome se nije posebno govorilo i pisalo sve do 1995. godine. Za one Leskovčane koji su izgubili svoje najmilije i svoju imovinu ovaj događaj je bio i ostao trajni doživljaj i bolna trauma.

Istoričar