Leksikon bez vremenske distance

U sjajnom eseju „Razgovor sa Gojom”, u kojem se razmatraju složeni odnosi između umetnika i društva, Ivo Andrić piše o naročitoj muci slikara (i svakog portretiste odnosno biografa) u naporu da izdvoji lik iz svega onoga što ga okružuje i vezuje za ljude i okolinu. „Ceo put kojim je išla sudbina modela slikar pređe ponovo, samo u protivnom pravcu”, piše Andrić, „sve dok lice na koje je bacio oko ne izvede na čistinu na kojoj ga postavi samo samcito, kao na gubilištu”. U nastavku naš (tada budući) nobelovac beleži kako naslikani portret – iako nas gleda živim očima – „već predstavlja bivši život”.

Ovih refleksija setila sam se čitajući u „Politici” tekst M. Pavlovića o londonskoj listi uspešnih ljudi iz Srbije, o dobrim i lošim stranama tog spiska, o iskušenjima ekipe koja pokušava da, danas i ovde, bez vremenske distance koja enciklopedistima olakšava posao, predstavi presek aktuelnih dometa u različitim oblastima stvaralaštva – od nauke do sporta, od kulture i politike do estrade. Ima tamo, piše Pavlović, i nešto o srpskoj gastronomiji, ali nedovoljno o astronomiji, pa je izostavljen jedan od glasovitih astronoma sveta, uz to i predsednik SANU, dr Zoran Knežević – iako leksikon koji je Zavod za udžbenike objavio 2013. sadrži odrednicu o njemu.

Imam izvesno razumevanje za previde i propuste ove knjige i slažem se u Pavlovićevoj oceni da oni koji su unutra – zastupljeni su s razlogom, ali je nevolja što ima poprilično neuključenih, kojima je u ovakvom opsežnom tomu svakako mesto.

Iz ove konstatacije vidi se glavna teškoća autora i izdavača biografskih leksikona – obuhvatnost (izbegavam reč sveobuhvatnost). Koliko god da se trudite da obuhvatite sve koji su bitni za našu kulturu, nauku, umetnost i društvo u celini, uvek će neki biti nezadovoljni, jer su morali da otpadnu. Taj problem je nešto manji kod tematskih biografskih rečnika koji uključuju sve koji su svojim delom doprineli napretku čovečanstva, i žive i mrtve. S mrtvima je, naravno, lakše. Sa živima nikada nećete izmiriti sve račune, jer njihovo delo nije okončano, razvija se i dalje, a množe se i naučna osvetljenja tog dela, uvek iz novih uglova.

Lista živih velikana uvek ima nestabilan opseg, pošto nije jednostavno da toliki broj raznolikih individualnosti uđe u jedinstveno polje diskursa. Ova koja nam je ponuđena, sudeći po članku u „Politici”, takođe nije bez previda i ogrešenja o neke velikane.

Ako u Srbiji ima oko pet hiljada književnika, više stotina slikara i muzičara, nekoliko desetina hiljada univerzitetskih nastavnika i istraživača po institutima – kako izabrati hiljadu onih koji će zadobiti mesto u biografskom leksikonu?

To je skoro nemoguća misija. Reč je samo o tome da ogrešenja ne bude previše, i da ne budu krupna kao ono koje je vaš autor Pavlović naveo: nema Ljubivoja Ršumovića, velikog pesnika ne samo (svačijeg) detinjstva, koji je upravo ovih dana u Žiči – gde mu je uručeno posebno priznanje, „Hrisovulja” – proglašen za narodnog pesnika. Njegove maštarije osvojile su i nas nešto starije, njegovo delo, kako je tamo rečeno, nepresušni je izvor obnove, rekreacije, vitalnosti i svežine.

Osim stihovima (i proznim redovima koji su „laki i svetli”), Ršumović nas osvaja i učešćem u nizu dragocenih društvenih akcija. Videla sam ga kako, zajedno s ministrom Krkobabićem, obilazi opustela srpska sela i podupire akciju povratka iz grada u seoske sredine u kojima je moguće obnoviti život. To je jedna od najzdravijih i najkonkretnijih akcija naše vlade i sjajno je što su pronašli Ršuma kao neku vrstu zaštitnog znaka ove „ozbiljne igre”.

Problem s ovim leksikonom vidim u tome što nije dobro urađen spisak odrednica, odnosno ličnosti koje će se obrađivati. Jer, uz Ršumovića, nedostaju još neki nezaobilazni pisci – na primer, Goran Petrović, akademik i autor dveju najuglednijih nagrada u prošloj godini, kao i Miroljub Todorović, osnivač signalističkog pokreta, pisac o kome je u svetu objavljeno više od dve hiljade bibliografskih jedinica. Mogla je biti zastupljena i Marina Abramović, uprkos tome što godinama živi u Americi. Pa i Novak Đoković više boravi u inostranstvu nego u Srbiji, ali svuda brani boje Srbije („naš, a svetski”). Srećom, njega u ovoj knjizi ima…

Dobra strana ovog projekta sa oko dve hiljade živih junaka je u tome što će tiraž knjige od dve hiljade primeraka na engleskom jeziku biti vrlo brzo rasprodat, pa će uslediti novo, dopunjeno izdanje.

Ovakve knjige stalno rastu i upotpunjuju se. Eto prilike da novo izdanje obuhvati one kojih u prvom nema, ne samo na njihovu štetu: oni su potrebniji svakoj leksikografskoj publikaciji nego ona njima.

Maja Vekerle,
master kulturologije