Posečeno detinjstvo

Od kada je moja ćerka ušla u moj život,hteone hteo, vraćam se u svoje detinjstvo vršeći paralelu sa njenim i dolazim do zaključka da se suštinski ništa nije promenilo. Da je uvek bilo nekih ljudi kojima je smetalo da detinjstvo odraste bez problema. Prilike u kojima sam ja odrastao naizgled su bile bolje nego sad. Društvo je bilo mirnije i nekako se sigurnije živelo. Povlađivano je našim nestašlucima dok su nam vrline predstavljane kroz parole tog vremena. Sistem je cedio naše roditelje na njihovim radnim mestima praveći od njih uzorne članove društva, a na drugoj strani oduzimao im je snagu i vreme za naše vaspitanje koje se sastojalo u gutanju društvenih paranoja,tipa: ako ne budeš dobar ići ćeš u zatvor.Prednost današnje dece je samo u tome što im se kroz medije posvećuje više pažnje, a na delu je dokaz o našoj totalnoj društvenoj nesposobnosti sa kojom se odnosimo prema njima,koristimo ih kao štit za naše svakodnevne potrebe, naša deca lažu za nas. Društvo koje živi na ovome tlu je jedno od najstarijih u Evropi, izumiremo polagano uz opravdanja kao što su:nemanje novca,stambenog prostora,karijere i nedostatak perspektivnosti koja dovodi do negativnog prirodnog priraštaja. Depopulacija, reč koja ništa ne znači dok se ne shvati. Bela kuga već više govori. Ima dece, ali nema roditelja.

U naselju gde živimo pre dva meseca je napravljeno igralište za decu površine od jedva 30 metara kvadratnih sa svim skalamerijama za njih(ljuljaške,tobogan, penjalica,vrteška, skakalica). Tu su stavljene i dve klupe za roditelje da uživaju u bezbrižnom igranju, druženju i odrastanju svoje čeljadi. Problem je nastao sa prvim mrakom kad na to igralište dolaze odrasla deca praveći buku i galamu koja smeta stanarima kuća nedaleko odatle. Umesto da zovu čuvare reda i poretka da ih zaštite,odlučili su da uzmu pravdu u svoje ruke. Počela je da radi testera koja je prvo isekla klupe da se tu niko neskuplja,a posle su počeli da seku i ljuljaške. Zamislite ženu u godinama sa ručnom testerom koja seče kostur klupe od gvožđa uz veliku buku.Pritom se osvrće i gleda da li je neko vidi dok to radi… Igralište je počelo očajno da izgleda. Čak smo jedan dan zatekli gomile psećeg izmeta skupljenog i stavljenog ispod klackalice i ljuljaške. Ljudska pakost granice nema. Onda smo čuli da su podneli peticiju za izmeštanje igrališta na šta smo se i mi roditelji samoorganizovali da zaštitimo igralište i našu decu. I mi smo napravili peticiju za opstanak igrališta. Moraš da pokažeš zube da bi te neko razumeo.Nečije besnilo pravi nove generacije delinkvenata. Borba za detinjstvo deteta je borba za njegovu budućnost. Ko neće da sluša dečiju graju trešće se noću u strahu slušajući besne urlike i revolverske hice prerano odraslih i oteranih iz svog detinjstva. Nesvest pravi nove žrtve. Ono dete kojem se oduzme bezbrižnost odrastanja postaje okrutno i svirepo, čega smo svedoci svakoga dana. Umesto da mu pokažemo šta znamo i da mu prenesemo najbolji deo sebe, mi mu serviramo najgore iz nasšto dete najlakše i prihvata. Deca su postala naši zamorčići sveukupne gluposti i nesposobnosti da izađemo na kraj, prvo sa sobom pa sa njima samima. Sve postaje teška obaveza bez trunke ljubavi koja pravi sreću.Da li se zapitamo zašto je tako,da li unapred spremljeni odgovori mogu da nas zadovolje ili su uzroci dublje sakriveni u pogrešnom vaspitanju iz generacije u generaciju?

Uprkos svemu od opštinskih mladih ljudi dobili smo uveravanja da igralište neće biti izmešteno što nam daje nadu da i dalje ima nekog ko se seća svog detinjstva.Omogućimo našoj deci više od gomile nepotrebnih igračaka i suvišnog slatkiša,da razviju prijateljstvo i druženje,da budu bolji ljudi nego što smo mi. Deca su anđeli svetlosti koje nam je Bog podario da nam pokažu put iz mraka u kome živimo.

Živelo detinjstvo!