Želimo da internacionalizujemo festival „Opera na vodi"

Dejan Savić, dirigent sa uspešnom internacionalnom karijerom i savetnik predsednika Republike za kulturu, u ovoj životnoj fazi uglavnom bira značajne projekte u kojima učestvuje. To se dogodilo i u slučaju Pučinijevih „Boema”, koje ćemo slušati pod vedrim nebom 8. septembra od 20.30 časova, na petom izdanju manifestacije „Opera na vodi”, na platou kod Geozavoda u Beogradu. Maestro Savić dirigovaće Orkestrom i Horom Nacionalne opere iz Temišvara, a Aida Garifulina, slavni lirski sopran, gostovaće u ulozi Mimi, uz tenora Matea Romu i našeg baritona Željka Lučića. Maestro Savić je uz dinamičnu karijeru bio i na poziciji glavnog dirigenta beogradske Opere i Baleta od 1993, a potom je do 2018. godine bio dva puta upravnik, ali i direktor Opere i Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu.

Gostovao je sa uglednim orkestrima i u operskim kućama Evrope, Amerike i Azije. Nosilac je brojnih priznanja, između ostalih Zlatnog beočuga, Vukove nagrade, Srebrne zvezde Republike Italije, Zvezde reda Malteškog krsta itd. Od 2021. godine nalazi se na poziciji savetnika predsednika Republike za kulturu. Veoma retko govori za medije, ali se ovog puta nije dvoumio kada je reč o „Politici” i o raznovrsnim temama iz oblasti kulture. Razgovor prvo počinjemo od predstojećeg izvođenja Pučinijevih „Boema”.

– Publika će moći da očekuje vrhunski doživljaj, a odlučili smo se da Temišvarska opera učestvuje u spektaklu „Opera na vodi”, jer je Temišvar Evropska prestonica kulture 2023. Sa ovim ansamblom dugo sarađujem i odlično ga poznajem. Oni ove godine imaju goste poput Nacionalnog pariskog orkestra, dolaze im najveće svetske zvezde. Razgovarao sam baš zato da u Temišvaru uskoro nastupe i Nemanja Radulović, Stefan Milenković, Ksenija Janković. Željko Lučić ima sa njihovom operom trajniji ugovor – kaže Savić.

U čemu je kvalitet manifestacije „Opera na vodi” i kakva je prednost koncerata na otvorenom?

Do saradnje na ovom projektu je došlo 2018. godine, koja je bila u znaku 150. sezone Narodnog pozorišta u Beogradu, a Aleksandra Kovačević je sa elaboratom za ovaj festival došla kod mene, kao upravnika te kuće. Posle deset minuta razgovora prihvatio sam da sarađujemo u projektu „Opera na vodi”. Tako je počela afirmacija tog prostora ispred Geozavoda, namera nam je bila da se on afirmiše uz ozbiljna ulaganja, a ove godine je konstruisan i amfiteatar, koji može da primi oko 4.000 ljudi. Prednost koncerata na otvorenom je što okupljaju brojniju publiku šarolikijeg profila nego u dvoranama. Ovde svesno činimo ustupak da bismo popularisali našu vrstu umetnosti. Pored toga Beograd je postao ozbiljna turistička destinacija i ljudima koji nas posete iz regiona morate ponuditi sadržaj. Temišvar recimo ima otvorenu scenu u Parku ruža, postoji i letnji podijum u Šenbrunu u Beču. U Bugarskoj ne postoji grad koji nema otvoreni teatar. Želimo da što više internacionalizujemo festival „Opera na vodi”.

Bili ste dva puta upravnik i direktor opere Narodnog pozorišta. Kako danas gledate na taj stresan i težak posao?

Po dužini trajanja bio sam drugi upravnik, iza Velimira Lukića, koji je 17 godina vodio NP, a ja sam u dva navrata bio gotovo osam, devet sezona upravnik. U prvom mandatu razdvojio sam operu i balet. Kada sam otišao iz pozorišta, i oni koji me nisu voleli priznavali su u to vreme da je nacionalni teatar od 2016. do 2018. bio najbolji u regionu programski, u sva tri sektora imali smo sređenu finansijsko-pravnu situaciju i odličan tim saradnika. Kad sam predavao pozorište naslednicima imao sam rešene statutarne stvari, sistematizaciju i ostavio sam 13 miliona dinara u kasi, a to nisu male pare. Onda sam doživeo da čujem, uz vremensku distancu, da je neko od onih nezadovoljnih glumaca za vreme mog mandata izjavio da će se ispostaviti da je Dejan Savić poslednji veliki upravnik velikog NP. Za čim žalim? Za tim što nisam uspeo da pokrenem izgradnju nove scene za operu i balet, jer bi se tako 60 do 70 odsto tekuće problematike u NP rešilo preko noći i to je ozbiljna obaveza svakog velikog grada. A Beograd je metropola.

Imamo problem nedostatka većih koncertnih dvorana u gradu, Sava centar se rekonstruiše. Kako to prevazići?

Postoji potreba za novom koncertnom dvoranom u gradu, a ideja je da ona bude sagrađena na Novom Beogradu, kod Palate „Srbija”. Ta nova zgrada, koju će prevashodno koristiti Beogradska filharmonija, ali koja će biti gradska koncertna dvorana i za druge orkestre, bez daljeg će rešiti ozbiljan problem u prestonici. Međutim, operi i baletu treba posebna zgrada uz Narodno pozorište. Trenutno nemamo dvoranu za gotovo 4.000 ljudi, kakvu je imao Sava centar, ali imamo Kolarac i MTS dvoranu, u kojoj se nekada održavao džez festival, Bemus, a sada je sa ovom novom rekonstrukcijom ona sužena, a pri tom ne smem da pitam u kakvom su stanju orgulje u njoj. Neko bi negde od njih napravio čudo. Kolarac je naša legendarna dvorana, hram muzike, on ostaje takav kakav jeste, a imamo i Madlenijanum, koji se odlično afirmisao i daje uspešne koncerte i predstave. Ubuduće će se renovirati i biti u funkciji Sava centar, koji i dalje nosi naziv kulturno-kongresni centar.

Kako rešiti problem finansiranja Kolarčeve zadužbine?

Čelni ljudi Kolarca su dolazili u naš kabinet – i Jasna Dimitrijević, bivša upravnica, i sada Aleksandar Peković, koji je ozbiljan menadžer, sposoban, i sa svojom privatnom firmom dokazao da razmišlja na ispravan način. U Kolarcu se koliko znam sprovode fazne rekonstrukcije zgrade. Jasno je kao dan da država neće dozvoliti da se Kolarac zatvori, to biti neće, samo će se tražiti način finansiranja. Koliko god to zvučilo ružno status zadužbine prilično koči Kolarac i ostaje ili da država menja zakon o zadužbinama i način finasiranja ili da Kolarac promeni svoj status, ali da se nikad ne iuzgubi iz vida da su Ilija Milosavljević Kolarac i Miša Anastasijević i drugi dobrotvori, perjanice srpske kulture i društva, ljudi koji su iz svog džepa davali svome otečestvu. Ali u današnje doba mora da se misli na ekonomski način i kako omogućiti državi da na zakonit i ispravan način održava te institucije. Država mora da vodi računa o zadužbinama. Ako nije tako, onda se postavlja pitanje za šta su ljudi ostavili svoju imovinu narodu.

Koliko vam pozicija savetnika za kulturu omogućuje da reagujete?

Drago mi je što je moja karijera umetnika, stvaraoca, išla u tom pravcu, stalno ulaznom linijom i ovo imenovanje smatram priznanjem. Mi kao savetnici nemamo običaj da na tu temu govorimo za medije. Pomaci koje vidimo u filmskoj kulturi i spomeničkoj, istorijskoj, kulturi pamćenja, moraju da se konstatuju. I da polako menjamo odnos prema nacionalnoj kulturi, to je naš osnovni zadatak. Kada postavimo kulturu na mesto koje joj pripada i kada ona bude dobila značaj koji bi trebalo da ima, onda će nam svima biti mnogo lakše. To posmatram kao svoj zadatak.

U kojoj fazi je vaša lična karijera?

Nacionalni umetnik sam, penzionisan, to je opet veliko priznanje. U ovim godinama dirigenti su najzreliji, najaktivniji. Učestvujem u projektima na najvišem nivou, mogu da biram šta ću raditi. Gostovao sam nedavno u Hongkongu, Kini, Italiji, Rusiji.