Izuzetnost

Sreća da je ceo slučaj pod kontrolom predsednice Fonda za političku izuzetnost Sonje Liht, jer stvar naginje ka izuzetnosti. Zato je dragoceno da je neko vrlo kvalifikovan u ovom trenutku na mestu predsednika Upravnog odbora Kuće. I da nije (kao neki malodušni koji su se u startu prepali teškog posla – zavođenja demokratije) odustala od rada u Upravnom odboru na samom početku, samo zato jer su shvatili da „oni to ne mogu”. Čuj, ne mogu? A kako ona i može i hoće?

Sada, kada se stvar zakomplikovala, postaje jasno kako je važno imati takve stručnjake.

A stvar se, potpuno nepotrebno, zakomplikovala zato što čak i među izvršiocima demokratije ima onih koji ne razumeju demokratsku proceduru. Jedino se tako može objasniti zašto je Jovan Simić, predstavnik demokratske vlasti, uopšte zahtevao smenu glavnog urednika „Politike”. On je, kako nam je objasnila predsednica UO u svom saopštenju, doneo u UO zahtev za smenu, usmeno, isto onako kako ga je i dobio od rukovodstva kompanije, što će reći od direktora „Politike”.

Članovima UO, ljudima od integriteta koji su po stupanju na dužnost svojim karijerama garantovali da oni neće učestvovati ni u kakvim čistkama (jer se o njima spekulisalo od izborne noći u kojoj je predsednik Tadić najavio promene u medijima) ovaj usmeni zahtev učinio se nedovoljno demokratskim, pa su ga odbili. Ne, smena neće biti, rekoše.

Ali, kako onda? Šta kako – biće konkurs.

Za šta konkurs, pitali su, verovatno, prisutni članovi UO (oni koji nisu prisustvovali nisu pitali).

Pa, konkurs za izbor glavnog urednika „Politike”.

Sami zamišljajte kako su se stvari dalje odvijale.

Dakle, o izuzetnosti ideje o konkursu dovoljno govori i to što je svi nisu odmah shvatili. Zato se, valjda, desilo da je, pošto je UO objavio da pokreće inicijativu za raspisivanje konkursa na zahtev direktora „Politike”, direktor „Politike” Srđan Janićijević, sve demantovao. On je javnosti rekao da rukovodstvo nije tražilo nikakav konkurs. Toga se oni nisu setili. Što, moram da primetim, i nije neki plus za menadžera.

I ostalo već znate.

Mediji se dohvatili priče o smeni, stotine čitalaca se nakačilo na Internet i krenulo da zasipa protestima „Politikin” sajt, ne daju da se smeni, hoće na demonstracije. Bilo je čak i onih nepromišljenih pretnji da će prestati da kupuju „Politiku” ako dođe do smene, ne shvatajući da tako ne pomažu urednici kojoj je UO, pored svih pohvala o profesionalizmu i doprinosu što je unapredila list, jedino zamerio što nema veći tiraž.

Osećajući da je trenutak politički izuzetan, predsednica UO je ponovo preuzela stvar u svoje ruke i tako napisala saopštenje u kome je objasnila šta je posredi. Da nema smene nego konkursa, da je u jednom trenutku bilo – ili smena ili konkurs – i da su se oni odlučili za konkurs. Pa, ko ne bi u toj situaciji. E, a kada se završi konkurs, direktor će, po proceduri, da postavi novog urednika, a redakcija će da kaže šta misli o njemu. Bilo bi idealno da se i oni slože, kada je već stvar ovako lepo završena.

A Jovan Simić više da ne prenosi poruke, neka šalje kurira. Nekog koji poznaje demokratsku proceduru i ne prima poruke na uvo. Ma, da se ja pitam, išao bi on meni zbog ove zbrke na konkurs.

A, da, i urednik koga neće da smene može da se javi na konkurs kada ga ne smene. Jer, to ne može ako ga smene. Mislim, nije se dešavalo. Doduše, pre se nisu dešavali ni konkursi. Pre je bilo, kad smenjuju, pošalju čoveka u penziju, zatvor, za ambasadora, ili ga ubiju.

I tu nisi mogao ništa. Nisi mogao da se javiš na konkurs. To stvarno jeste napredak. Pomislite samo šta bi sad Ćuruvija dao za jedan ovakav konkurs.