Svi hoće prugu i puteve

Naš nobelovac Ivo Andrić, u knjizi Ljube Jandrića „Sa Ivom Andrićem”, govorio je o izgradnji pruga: „A kako je nekad bilo? Recimo u Srbiji, kad se davno gradila pruga prema Nišu, seljaci su bili protiv toga. Sevale su i sekire. Govorili su ljutito: ’Neće moja njiva biti veća kad prođe pruga!’ A vidite kako se sad izmenilo. Svi hoće prugu i puteve, odvajaju od usta da bi se povezali sa svetom. Onaj koji ne zna kako je nekad bilo, teško da može shvatiti ovo što se sada zbiva...”

A moja baka mi je između ostalog i ovo ispričala: „Prvi voz prošao kroz selo za Loznicu pre Prvog svetskog rata. Seljaci masovno izašli da vide to ’čudo’. ’Vidi sastavljena je od sto šrafića, delića, neko će od njih.’ A kada je mašinovođa ’pustio’ paru, svi su se razbežali!”

Orhan Pamuk, takođe nobelovac, u knjizi „Istanbul – Uspomene i grad” piše: „…da bi odatle došli u Istanbul gde je moj deda studirao građevinu. Deda je tridesetih godina dvadesetog veka zaradio mnogo od izgradnje pruga, na koje je nova republika Turska trošila veliki novac...”

Dok sam ovih dana u knjizi Momčila Đorgovića „Opanak ili železnica” pročitao: „Na Zapadu... Razvoj železnice, telegrafa i telefona širio je obrazovanje, kvalifikacije, stvarao stotine novih profesija. Ti sistemi su zahtevali neprestano usavršavanje, pokret i dinamiku. Statično su zemljoradničko društvo činili dinamičnim. Odvajali su ljude od zemlje i uvodili ih u gradski i industrijski život. Ukidali su lokalne granice, stvarali nove gradove, razvijali urbano društvo... Srpski književnici je (železnicu, op. a.) nisu opisivali u svojim delima, nisam je video na slikama umetnika, nije ušla u njihovu imaginaciju i sudbinu, čvrsto su se držali ’naše pastorale’... Tek je 2010. dr Momir Samardžić disertacijom osvetlio nastanak ’gvozdenog puta’ u nas. Prošlo je, dakle, sto trideset godina od izgradnje železnice u Srbiji da bi se istražilo kako je i u kojim uslovima ona nastala...”

Jovan Rukavina,
Šabac