Stara devizna štednja isparila još 1985. godine

Tiket za poslednje putovanje Josipa Broza Tita koštao je tri milijarde i 443 miliona američkih dolara. Za toliko novca zadužila se SFRJ u 1980. godini, u kojoj je u Ljubljani lečen, a u Beogradu sahranjen maršal. Bilo je to najveće godišnje zaduženje jugoslovenske države kod kreditnih fondova Zapada u njenoj istoriji. Krediti uzeti sledeće godine bili su manji za milijardu, a onda, 1982. desilo se čudo: jugodržava je, kao nikad ranije, 1982. smanjila dug zapadnim bankama za 544 miliona dolara.

Za kapitalističke poverioce, odlaskom Tita nestao je personalni garant njihovog kapitala, pa je dalje kreditiranje bilo pod rigoroznim monitoringom. Najvažniji ventil za provetravanje ekonomske i socijalne entropije nije više bio spasonosna pumpa već rupa na koju balon duši.

Već na izmaku 1980. presek stanja je bio zabrinjavajući: „Cene se vrtoglavo penju, inflacija preti da dostigne 40 odsto u ovoj godini. Prvi put, u 1980. godini, životni standard Jugoslovena je opao. U radnjama, koje su obično dobro snabdevene, vlada nestašica izvesnih proizvoda: nemoguće je naći ulje, kafu ili deterdžente” („L’Maten, 20. decembar 1980).

Na Dan borca (4. jul) 1983. Skupština SFRJ donosi Dugoročni program ekonomske stabilizacije koji je promovisan propagandnom mantrom o „stezanju kaiša”.

Po rezimeia iz 1986. godine ekonomska stvarnost SFRJ je katastrofalna, o čemu izveštavaju „Njujork tajms” (maj), „Di Velt” (10. novembar) i „Asošijeted pres” (5. decembar).

Njujorška novina kaže da je stopa nezaposlenosti 17 odsto „što je najveća stopa u Evropi”, a bonska da je reč o milionu Jugoslovena što „zatvara perspektivu mlađoj generaciji da u doglednom vremenu reši svoje egzistencijalno pitanje”. U novembru 1986. stopa inflacije dostigla je 95 odsto (AP), a sva tri izvora slažu se da je od 1980. „standard života” pao za jednu trećinu.

„Njujork tajms” analizira psihološko-ekononomske posledice:

‒ Neefikasnost i apatija dostigle su zaprepašćujući nivo. Prema procenama Zapada, četvrtina od šest miliona radnika zaposlenih u javnom sektoru je višak. Svakog dana 700 hiljada radnika je na bolovanju, a 600 hiljada proslavlja praznike. Oni koji se i pojave na poslu rade u proseku tri i po sata dnevno. Uprkos novoj opremi u pogonima, potrebno je 1.500 sati rada da bi se proizveo vagon. Taj isti vagon 1970. godine bio je proizveden za 1.000 sati rada.

Agencija AP javlja da je prosečna plata u Sloveniji nešto viša od 250 dolara, u Hrvatskoj 180, a u ostalim republikama prosek je 150 dolara.

„Di Velt” piše da je u periodu od 1981. do 1985. stopa rasta društvenog proizvoda bila samo 0,6 odsto, što je jugoslovensku privredu survalo na svetsko začelje, posle sedamdesetih godina kad je, po stopi rasta, SFRJ bila planetarni vicešampion, odmah posle Japana.

„Njujork tajms” tvrdi da je jugodržava 1983. faktički bankrotirala i da su je zapadne banke spasile „hitnom pozajmicom od šest milijardi dolara”. Zapadni kreditori će Jugoslaviji držati glavu iznad vode, preuzimajući njen ekonomski suverenitet u svoje ruke.

Svetska banka pozicionirala je 1987. SFRJ među 17 najvećih svetskih dužnika sa dugom od 21 milijarde i 363 miliona dolara. Ekonomska rauina se održava u životu premošćavanjem, kupovinom vremena („stend baj” aranžmanima). U aprilu 1988. u Njujorku je utanačen reprogram dela duga, u junu iste godine Pariski klub poverilaca odlaže plaćanje 946 miliona, da bi, polovinom jula u Parizu, bilo odloženo plaćanje čitavih 11 milijardi dolara jugoduga.

Ali, sve je to bilo spasavanje od potopa (bankrota). Život je morao da ide dalje, neke pare su morale da pokrenu novi ciklus, valjalo je osmisliti novu infuziju kad su već zapadnjačke injekcije finansijskog ozona bile stopirane. I, tehnolozi titozma su se dosetili kako i dalje fabrikovati iluziju, kako održati sistem u kakvoj-takvoj potrošačkoj anesteziji.

Još 1978. godine smislili su zloupotrebu ogromne devizne štednje građana kojom će u osamdesetim godinama izvesti hudinijevsku čaroliju.

Taj mehanizam opisao je 1997. Stojan Stamenković (1934‒2023), ekonomski savetnik u kabinetima tri jugopremijera (M. Planinc, A, Marković i M. Panić) i ekspert za „stend baj” dilove sa MMF-om (1983‒1984. i 2001‒2012).

Pomenute 1978. donesen je zakon po kojem je devizna štednja samo formalno deponovana u Narodnoj banci Jugoslavije (NBJ). Kad štediša (građanin) uloži sto nemačkih maraka u poslovnu banku ova ih formalno deponuje kod NBJ, a NBJ ih unese u posebni, vanbilansni konto na osnovu kojeg, iz primarne emisije, odobri banci dinarski kredit. Sledeći korak: poslovna banka onih sto maraka, koje nisu ni odlazile od nje, prodaje uvozniku za dinare, a te dinare daje nekom preduzeću ili pojedincu kao kredit.

Ključni element obmane: obaveza banke prema štediši bila izražena u devizama, ali se u bilansima banaka vodila u dinarima. Sve do 1986. dinarska kamata je bila maksimirana na 12 posto dok je kurs marke rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 44,2 odsto, pa je na svakih sto maraka banka (tačnije: vlasnik ovih sto maraka) godišnje gubila 32,2 dinara. Ta kursna razlika je pojela deviznu štednju (knjigovođenu u dinarima).

Do kraja 1985. ovi gubici su se izjednačili sa ukupnom sumom štednje od 12,5 milijardi dolara (u Srbiji i Crnoj Gori četiri milijarde). Devize su, preko ovih abrakadabra operacija iscurile u ko zna kakve investicije i potrošačke kredite za privilegovani sloj, dok su rate otplate progresivno padale jer ih je obarala inflacija.

Kad je devizna kasa krajem 1985. godine počišćena, početkom 1986. uvode se revalorizacione kamate da bi se ovaj perpetuum mobile zaustavio (prikrio). U svojim deviznim transakcijama građani nisu mogli ništa da osete jer su isplate pokrivane novim uplatama. Sve do jeseni 1990. kad su se osvestili, ali kasno, pokušavajući masovno da povuku deviznu štednju.

Hohštaplerska, piramidalna paradigma, za neke, uspešno je završila misiju. Jezda i Dafina samo su okrenuli još po jedan krug.

Bila je to, zapravo, kriminalna raspodela nataložene supstance, redistribucija dobara, u političkoj ekonomiji zvana prvobitna akumulacija kapitala, koja traje do danas.

O ovom strateškom manevru, na slikovit način, govorio je pre četiri decenije tadašnji hrvatski ministar policije Zlatko Uzelac, u Saboru SR Hrvatske. Rekao je da je u toj, 1982. godini, „dramatično (za 50 odsto) porastao privredni kriminal” u odnosu na prethodnu:

‒ Organi koji pokušavaju da otkriju ovu vrstu kriminala, koja je je široko rasprostranjena, nemaju lak život. Intervencije u korist počinioca kriminalnih dela se javljaju, kaže ministar, već na početku istrage: intervenišu ne samo rukovodioci preduzeća, već i funkcioneri političkih organizacija (rimska „Republika”, 30. marta 1982).

Prenosioci vesti o prelivanju državnog kapitala u džepove visoke titoističke klase bili su na udaru represije. Dopisnica zagrebačkog „Vjesnika” iz Beograda, Ranka Čičak, osuđena je na dve i po godine zatvora jer je pisala o malverzacijama komunističkih funkcionera u Vojvodini koji su novcem namenjenim razvoju svinjogojstva sebi gradili luksuzne vikendice. Instruirani svedoci na suđenju, njih 13, potkazivali su je jeftinom i moćnom klevetom: psovala je druga Tita (milanski nedeljnik „Espreso”, 6. mart 1983).

Tako su, u dijalektičkim skokovima, deca komunizma, sinovi očeva koji su bili apsolutna vlast, postali eksluzivni vlasnici imovine svih naroda i narodnosti.