Tamo gde je pozorište, tu je moj dom

Predstava „Frankamente” rođena je kao putujući teatar po uzoru na porodicu Franke Rame. Koferi i sanduk simbolično daju utisak konstantnog putovanja kao što to zaista i jeste. Naš je život u koferima i sanducima. Ono što jesmo, ono što smo bili: sećanja. Franka Rame je celu arhivu njihovog delovanja i porodice čuvala u sanducima. Ta se dva scenografska elementa uklapaju svugde, na ulici, na trgu. Bez pretencioznosti, skromno želeli smo samo da ispričamo priču o ljudima.

Glumica Petra B. Blašković ovako je za „Politiku” pričala o svojoj monodrami „Frankamente” rađenoj u produkciji Istarskog narodnog pozorišta i Zajednice Italijana Pule sa kojom se nedavno predstavila na desetom „Novom tvrđava teatru” u ambijentalnom prostoru vile „Stanković”. Petra B. Blašković pristigla je na ovu pozorišnu svetkovinu sa svojim koferima i sanducima deleći emocije, kako publici, tako i kolegama i novinarima, posebno srećna što se u Čortanovcima obrela, na poziv selektorke Vide Ognjenović, posle pet godina. Prethodni put gostovala je sa delom „Barufe” Karla Goldonija, u režiji Vita Taufera (2018. godine), koje je proglašeno najboljom predstavom na ovom festivalskom izdanju.

– Okruženje vile „Stanković” u Čortanovcima, sa svojim toplim crvenim ciglama dodali su divan okvir našoj predstavi „Frankamente”. Emocije su bile velike. Volim „Novi tvrđava teatar”. Pratim ga već godinama i već sam gostovala s predstavom „Barufe” – dodaje Petra B. Blašković.

Franka Rame, jedna od ikona aktivističkog pozorišta, društva, satire, feminizma, politike, u fokusu je vašeg autorskog projekta „Frankamente”. Zato ste ovu osobenu heroinu izabrali za svoj scenski susret sa publikom?

Detinjstvo sam provela gledajući italijansku televiziju na kojoj su vrlo često bile prikazivane pozorišne predstave upravo snimane za „mali ekran”. Imala sam tako uvid u delovanje italijanskih velikana glumišta. Naravno da se u toj bogatoj paleti glumaca našao Dario Fo, kojeg sam viđala češće nego njegovu suprugu. Postepeno kao žena tražila sam podsvesno ženske uzore i u svakoj sam glumici pronalazila delove sebe ili onoga što sam želela postati. U današnje doba kada teatar promišlja oprezno hoće li ili ne progovarati hrabro o onome što drugi vrlo vešto skrivaju pod tepih, želela sam da na ovim prostorima upalim reflektor na jednu ikonu manje poznatu, ali zasigurno vrednu svake počasti. Ove godine navršava se decenija od kada Franka Rame nije više sa nama u fizičkom smislu. Posvetiti joj prostor izvan sene Darija Foa i dati uvid u njeno stvaralaštvo, ali iznad svega u hrabrost i neiscrpnu snagu kojom je prkosila ne pristajući nikada da postane žrtva posledica. Ideali, moralna načela i svest da pozorište mora biti glas potlačenih i zaboravljenih nešto je što apsolutno delim s Frankom Rame.

Franka Rame i Dario Fo za vas su uvek bili simboli slobode govora. Koliko je zahtevno ispričati ovu priču jezikom teatra?

Od samog početka znala sam da ne želim „samo” da izvodim njene tekstove i monologe. Iako su ti tekstovi savršeno napisani, želela sam da im dam kontekst, da kažem publici zašto su nastali, gde su nastali i koji im je bio cilj, i uz koga su u tom trenutku društveno i socijalno stajali ti tekstovi. Svaki je njihov tekst nastao kao reakcija određenog društvenog trenutka i imao je zadatak da progovori, provocira, natera na razmišljanje. Iako im je cenzura bila za petama, našli su način kako da progovore u neinstitucionalnim prostorima afirmativnog teatra, u nacionalnim kućama u koje su dolazili proleteri, radnici fabrika, oni koji sebi nisu mogli da priušte skupocene karte, a to je njima davalo slobodu da ispričaju upravo priče tih koji su bili u gledalištu. Time pozorišni čin nije bio završen, posle predstava odvijala se debata, javno se s publikom razgovaralo oko gorućih tema. U ovoj priči život se nije mogao ni smeo razdvojiti od teatra. To je razlog zašto sam se opredelila za biografski dominantan element u koji je teatar utkan kao sastavni deo života.

Šta vam je, zapravo, bilo polazište u stvaranju predstave „Frankamente”, budući da ste je najavili i kao omaž Franki Rame?

Polazna tačka svakako mi je bilo njeno detinjstvo, odnosno putujuća pozorišna porodica-družina s viševekovnom tradicijom od 1600. godine. Glumci, lutkari, marionetisti. Kada se dete rodi u takvim okolnostima one neminovno utiču na stvaralaštvo umetnika jer žive teatar u svom trenutku života. Prvu ulogu odigrala je sa osam dana, novorođenče u majčinom naručju. To nam ne govori samo o njoj već i o njenoj majci koja se samo osam dana posle poroda vraća na scenu kako bi glumila i ispunila svoj deo umetničkog i porodičnog zadatka. Frankina biografija je toliko bogata i predivna da mi se srce slamalo svaki put kad bi nešto moralo biti izostavljeno… Odrastala je u teatarskom okruženju, putovala, rasla s ulogama i rasla u ulogama. Kada je bila mala često bi iza scene spavala u velikom sanduku za kostime čekajući odrasle da završe s predstavom. Fašizam u detinjstvu i neofašizam u njenim zrelijim godinama bili su druga važna okosnica, a treća sigurno ona kao žena. Njeno suočavanje s tim da postaje žena, transformacija kroz sve faze, od devojčice do majke, i u zadnjem delu predstave razlozi njene otmice i silovanja i politički angažman kao senatorke u parlamentu.

Godinama unazad istrajavate na scenskoj magiji u zavodljivoj Puli, ali i Osijeku? Kakve su tamošnje pozorišne umetničke prilike?

U Hrvatskom narodnom pozorištu u Osijeku prvakinja sam Drame, sa Pulom ostvarujem brojne saradnje. Živela sam i radila u Italiji 15 godina i dalje kad god mogu nastavljam te kontakte. Svako mesto u meni ima poseban kutak i različitu vrstu ljubavi i veze, ali jedna nit im je zajednička – teatar. Najvažnije u životu mi je konstantno biti nadahnuta, a kulturološka i umetnička različitost upravo to garantuje. U Puli volim da se bavim lokalnim, istorijskim, lingvističkim izazovima koji su mi u korenima i doprineti koliko god mogu da ne padnu u zaborav. To je svojevrsna misija kojoj sam se kroz teatarsko delovanje zavetovala. U Osijeku je moja matična pozorišna kuća u kojoj učim i upoznajem različito podneblje i kulturu od one u kojoj sam odrasla. No, spaja nas ljubav i posvećenost teatru u koji svako unosi sebe i svoju jedinstvenost. Tamo gde je pozorište, tamo je moj dom.