Ljutio sam se na predstave koje sam gledao na Bitefu

Priča o „Ibzenovim avetima” započeta je pre pet godina kada sam, u okviru interdisciplinarnih doktorskih studija Višemedijske umetnosti definisao tezu doktorskog rada, objašnjava za „Politiku” daroviti mladi reditelj Ivan Baletić, koji je svojim doktorskim radom: premijerom predstave „Ibzenove aveti” prema tekstu Mine Milošević, na sceni „Predrag Pepi Laković” Beogradskog dramskog pozorišta, pomerio granice. Ovo je ujedno poslednja u nizu premijera koje su izvedene u okviru projekta „Novi glasovi” teatarske kuće na Crvenom krstu.

Komad „Ibzenove aveti” nastao je od građe Ibzenovih komada: „Heda Gabler”, „Lutkina kuća”, „Aveti”, „Per Gint”, „Rosmersholm”, biografije Henrika Ibzena, kao i brojnih teorijskih tekstova na temu Ibzenovog stvaralaštva. Glavni junak komada je Ibzen, koji je suviše zauzet bavljenjem sobom i takmičenjem sa svojim savremenikom, dramskim piscem, Avgustom Strindbergom, da bi primetio da njegove udružene dramske junakinje: Nora, Heda Gabler i Tea Elvsted, u sasvim običnom ibzenovskom salonu pokreću pobunu protiv njega... Pored dramskih scena, predstava se sastoji od brojnih kratkih eksperimentalnih filmova i video-radova, plesnih performansa i muzičkih deonica, ujedno istražuje lik i delo Henrika Ibzena, njegove strahove, nesigurnosti, ali i konfliktne odnose sa ženama i svojim rivalima. Kako je, zapravo, sklapao predstavu reditelj Ivan Baletić koji je potpisao i adaptaciju objašnjava:

‒ Istraživanje istorijske građe za ovaj komad dovelo nas je i do Strindberga i njegove bibliografije i biografije, pored različitih teorijskih tekstova došli smo i do astroloških analiza Ibzena i Strindberga, tekstova iz popularne kulture i psihologije i raznih drugih paranaučnih radova o temi koju smo istraživali. Sve ovo smo uključili u naš tekst. U tretmanu klasika u pozorištu, meni najbliži pristup je dekonstrukcija. To je pojam koji se olako koristi u našem pozorištu, ali u svom izvornom, teorijskom okviru predstavlja kompleksan sistem, čiju primenu jako retko srećemo u domaćem pozorištu, a ja ni sam nisam siguran da li sam je u potpunosti sproveo u ovom komadu.

U našoj izvedbi, kako kaže Baletić, postoji veliki broj medijskih linija koje uporedo prikazujemo i na taj način rekontekstualizujemo scenski tekst sačinjen samo od klasične scenografije, kostima i glumačke igre. Sve vreme uporedo koristimo i film, animaciju, zvuk i muziku, ples, vajarstvo, likovne i vizuelne umetnosti, citate, kolaže i pastiše, a zadržavamo nekoliko narativnih linija koje svaki gledalac može da isprati, nezavisno od obrazovanja ili poznavanja Ibzena. Ovo pojednostavljenje u vrlo haotičnom i ne narativnom pristupu smo zadržali zbog naših gledalaca koji se, ne svojom krivicom, ne poznavajući jezik modernog pozorišta, ljute na komad koji ne mogu da obrade kroz sopstvenu intelektualizaciju, sa neminovnim zaključkom i porukom na kraju. Isto tako sam se ja ljutio na predstave koje sam gledao na Bitefu, dok nisam naučio da čitam jezik kojim su građene.

Šta sve reditelj u svom profilu mora da objedini, Ivan Baletić koji je svojom režijom predstave „Ibzenove aveti” pokazao svoju osobenu poetiku, kaže:

‒ Reditelj po mom mišljenju, pored toga što treba da pravi dobre i moderne predstave predstave, čak i ako se bavite konzervativnim pozorišnim izrazom, mora se razlikovati od istog takvog izraza, od pre 60 godina. Trebalo bi da pokuša da pomeri granice svog medija. Na domaćoj umetničkoj sceni pozorište deluje kao da pokušava, neuspešno, da imitira film i prihvata sva ograničenja koja film ima u okviru svog medija. Mislim da je pozorište mnogo uzbudljiviji medij od filma zato što čitav film može da bude samo manji deo pozorišne predstave.

Moja mama Vesna Baletić dugo je bila urednik kulture, a i glavni urednik u časopisu „Jatova revija” i vrlo rano je, priča naš sagovornik, počela da me vodi na Bitef. U početku mi ništa nije bilo jasno, ljutio sam se na predstave i nisam uopšte siguran zašto sam nastavio da idem, ali u jednom trenutku sam počeo polako da razumem jezik i postalo je uzbudljivo, prvi put je umetničko delo delovalo na mene fizički, do te mere da mi se dešavalo da mi se pomeri ravnoteža, da lelujajući izađem iz pozorišta. Pri tom mene je oduvek najviše privlačio intelektualni aspekt, ali on je sproveden tako da deluje na celo biće. Zato nisam ni razmatrao filmsku režiju, pozorište je, prema mom viđenju tada, bilo najapstraktniji i najintelektualniji oblik umetnosti. Samo sam ja podrazumevao da je pozorište ono što gledam na Bitefu u to vreme, a tada smo imali prilike da gledamo veći broj najeminentnijih autora.

Pozorišni reditelj svoj profil gradi, zaključuje naš sagovornik, na osnovu ličnih interesovanja i estetike.

‒ Mene je još na studijama interesovao video kao gradivni deo scenografije, pa sam morao da učim tehnički aspekt izvedbe, s obzirom na to da u to vreme nisu postojale mogućnosti za ovako nešto u našim pozorištima. Nešto kompleksniji softver za puštanje videa tek počinje da se koristi poslednjih pet godina, tako da sam učio dosta o projektorima, animaciji, montaži i videu još pre doktorskih studija. To je bilo nešto što je mene interesovalo, ali mislim da bi pozorišni reditelji morali da znaju više od onoga što se uči na osnovnim studijama, o vizuelnim umetnostima, i modernoj teoriji medija i kulture ‒ primećuje Ivan Baletić.