Pitanje za Gemistosa

Kako je stario mladi Mesec, Filarion je sve pomnije i grozničavije smišljao pitanje koje će, prvi put, pred svima uputiti Učitelju; naravno da do tada nije imao prilike da nasamo razgovara sa njim.

Filarion je bio mlad, ali je dobro znao kako učenik nikada ne sme postaviti pitanje na osnovu kojeg Učitelj može posumnjati kako ovaj želi da ospori njegov autoritet; to je bila greška koju je Diogenes napravio na samom početku navodeći u jednom svom pitanju Aristotela i tako je, mada o tome nemajući pojma, osporio neke Platonove stavove koje je Gemistos zastupao. Učenikovo pitanje mora iskazivati poštovanje prema Učitelju a potom – ali tek potom – njegovu spremnost i sposobnost da nastavi putem na koji mu je Učitelj ukazivao i kojim ga je poveo; ono, dakle, treba da ukaže na učenikove sposobnosti, oštrinu njegovog uma ali ne preterano, nikako u meri da se Učitelj oseti ugroženim.

Smisliti pitanje koje bi ispunjavalo sve ove zahteve nije bilo nimalo jednostavno i Filarion je proveo čitavih mesec dana – ne mesec dana po zapadnjačkom računanju, već onako kako Gemistos kaže da treba računati, dakle od jednog do drugog punog Meseca – pokušavajući da svoje pitanje smisli, ali nije uspevao. Nije da ništa nije smislio, naprotiv, smislio je bezbroj pitanja, ali su mu se činila glupa ili preterano nadobudna, nekako kao ono nesrećno pitanje koje je postavio Diogenes i tako na samom početku zapečatio svoju sudbinu.

Došla je i poslednja noć uoči novog susreta sa Učiteljem; Filarion je bio u manastiru Perivleptos, gde je uvek boravio kada bi, zbog susreta sa Gemistosom, dolazio u Mistru. Kao gost iz drugog manastira, dobijao je jednu manastirsku keliju sa malim prozorom kroz koji se jedva probijala svetlost punog Meseca. I tako je čitavo veče i veći deo noći, pod slabim sjajem Meseca, Filarion posvetio smišljanju svog pitanja, a onda se pojavio Jovan.

Upravo tako – pojavio se. Filarion je kasnije pomislio kako je sigurno bio zaspao; no, to je bio zaključak koji mu je diktirao zdrav razum. Ali nikada nije bio siguran da je uistinu zaspao; jer ako je zaspao, onda se morao i probuditi, a u njegovom sećanju nije bilo ni jednog ni drugog trenutka. Filariona je ostalo da muči pitanje karaktera ovog viđenja, makar u prvo vreme, dok je još bio pod uticajem jednog drugog sećanja, na Mramorno more i igumana Antemija, a možda se i uplašio; bilo je odveć živo sećanje na ono što ga je do manastira na Mramornom moru dovelo. To što se upravo Jovan pojavio da mu pruži rešenje moglo je imati neke veze sa događajima u Konstantinopolisu, ali se moglo tumačiti na dva načina: kao novo đavolsko kušanje ili kao iskupljenje jednog grešnika koji, pošto je Filariona i druge bližnje za života gurnuo u velike nevolje, sada pokušava da im pomogne. Suština pitanja je tako bila vezana za prirodu ovog viđenja: da li je ono znak neke Božije milosti koja treba da grešnika uputi na pravi put, ili potiče od Neprijatelja koji takvim prikazama ljude zavarava, šaljući ih na put propasti.

Filariona je ovo ozbiljno mučilo jedno vreme, pre nego što će ga zbivanja odvesti drukčijem načinu mišljenja i drugim pitanjima i ostalo je samo sećanje na događaj koje je, nepokvareno kasnijim razmišljanjima i izvođenjima zaključaka, izgledalo ovako: Mesečev sjaj se iznenada pojačao i Filarion je ugledao Jovana. Ono što je kasnije Filariona, dok je preispitivao svoje sećanje, dodatno zbunjivalo, jeste što se nije mogao setiti kako je Jovan, u ovom snu, viđenju, ili što god da je bilo, izgledao, osim da je bio obučenu nekakvu dugu belu haljinu, nešto poput toge; nije bilo sasvim tačno reći da je Filarion tada prepoznao Jovana, već je jednostavno znao da je to Jovan i kasnije je pomišljao da nije prepoznao Jovana onako kako prepoznamo na trgu čoveka koga dugo nismo videli, već da je jednostavno znao da to jeste Jovan, a pri tome uopšte nije bilo važno kako je Jovan za života izgledao, a kako bi mogao izgledati sada, nakon smrti; ono sa čime se suočio nije bila nepouzdana i varljiva slika već nekakva forma, ideja Jovana.

A Jovan mu je rekao:

– Mučiš se mnogo, moj Matej, rešenja su uvek, kako sam te učio, jednostavna. Reći ću ti tvoje pitanje, a ti ćeš ga sutra ponoviti.

Molim te, o Učitelju, da nam razjasniš nešto što su neki stari filosofi isticali kao posebnu odliku dobro uređenog grada. Oni su, naime, smatrali da država mora voditi posebnu brigu o obrazovanju i odgajanju mladih ali ne samo kada se oni rode, već i pre njihovog rođenja. Onako kako si ti rekao: ne samo što ne smemo brkati konje i magarce, nego moramo voditi računa i o razlikama među konjima – postoje konji za boj i konji za tovar. To se ne postiže samo tako što neko ždrebe od malena vežbamo za određen zadatak, već vodimo računa ko će biti roditelji onog ždrebeta od kojeg očekujemo da sutra bude bojni konj. Nećemo, dakle, uzeti ždrebe čiji su roditelji tovarni konji da bude bojni konj, niti ćemo dozvoliti da bojni konj oplodi tovarnu kobilu.

Ovo izgovori sutra, od reči do reči, i sve će biti u redu.

I potom je Jovan nestao, ali se u keliji sve do svitanja zadržao blistavi sjaj Meseca.

Čim je svanulo, Filarion je požurio na trg, a kasnije, dok se lomatao za Gemistosom uskim i strmim ulicama Mistre, očajnički se plašio da neće dobro, od reči do reči, ponoviti ono što mu je Jovan rekao.

Osim straha da neće dobro ponoviti, mučilo ga je još nešto; nikako se nije mogao setiti koji su stari filosofi tako govorili. Činilo mu se da je tako nešto govorio Platon – a na osnovu poznavanja onih Platonovih dijaloga koji su se volšebno pojavljivali i nestajali u biblioteci njegovog, zapravo Irinejevog manastira, pomišljao je da bi to bilo logično, ali svejedno, nadao se da ga Gemistos o autorstvu neće ispitivati.

Osim ovoga pitanja koje mu je Jovan izrekao, Filarionu su se po glavi motala još dva, ali ih je odbacio još pre svoga susreta sa Jovanom, i neće ih postaviti Gemistosu.

Prvo od nepostavljenih pitanja je glasilo: o Učitelju, ti toliko govoriš o zakonima i vladavini zakona koje po ugledu na Likurga treba doneti i nikada ne menjati, a veliki Učitelj – dakle, Platon, ovaj put se Filarion pouzdano sećao izvora – poučavao je da istinski vladar koji vlada veštinom vladanja ne treba da se drži zakona, jer bi onda ličio na lekara koji se slepo drži nekih pravila ne vodeći nimalo računa o tome da li njihova primena koristi ili šteti pacijentu. Bolesti su različite, a i bolesnici su različiti, ljudi se razlikuju među sobom i bezbroj je njihovih delatnosti i dela te zakon ne može sve to predvideti, niti obuhvatiti sve promene koje vreme nosi.

Drugo pitanje, za koje je Filarion od početka znao da je najvažnije ali i najosetljivije, bilo je: ti, o Učitelju, nama govoriš da stanovnici dobro uređene države moraju gajiti ispravnu veru u Boga i da se o tome mora brinuti država sama. Ti nam ne kažeš da je to vera Crkve onako kako je izrečena na sedam Vaseljenskih sabora – istina, ne kažeš nam ni da nije, ali ni Crkvu ni sabore nikada ne pominješ. Reci nam, o Učitelju, kakva bi ta ispravna vera bila?

Odlomak iz romana Savršeno sećanje na smrt koji sledeće nedelje izlazi u izdanju „Stubova kulture”