Smrt vojnika u kasarni

Sve je više predstava koje, pet godina po početku rata u Iraku, preispituju odnos vojske i porodica koje su pogođene ratnim operacijama, odnosno one koje aktuelna politička pitanja analiziraju kroz privatne drame običnog čoveka. Povratak angažovanom pozorištu, onom koje se bavi stvarnošću, bio je vidan i na ovogodišnjem Edinburškom pozorišnom festivalu. KomadiDubok rez, Pad, Veliko vojevanje moga dede... samo su neki koji se bave svetom rata i vojske.Ali, predstava koja se izdvojila,Dubok rez,  dobila je festivalske nagrade za najbolje novo delo, za izuzetnu režiju kao i glumačka priznanja. Reč je o komadu velškog pozorišta „Šerman Kimru“, čija je programska koncepcija vezana za novu dramu, autor teksta je Filip Ralf, dok režiju potpisuje jedan od najangažovanijih ostrvskih reditelja Mik Gordon (režirao je i Strašne priče braće Grim u Malom pozorištu „Duško Radović”).

Dubok rez je ime kasarne u kojoj su u periodu 1995–2002. četiri mlada vojnika umrla od povreda zadobijenih vatrenim oružjem, zvanično su u pitanju bila samoubistva. Pisac je u centar svoje priče stavio majku i oca jednog od regruta, osamnaestogodišnje Šeril Džejms. Roditelji su pokrenuli istragu o njenoj smrti koja je sabotirana od strane raznih državnih institucija i pojedinaca, iako je ova kasarna bila poznata po raznim ispadima: nekontrolisanom ponašanju, maltretiranju, upotrebi alkohola, i pošto su forenzički dokazi stavili znak pitanja na tezu o samoubistvu. O događajima u ovoj kasarni govoriće još jedan komad koji će imati premijeru u oktobru u Njukaslu.

Komad Dubok rezje nastao od originalnih dokumenata, javnih izjava, svedočenja, materijala koje su dali vojnici, advokati, mediji, forenzičari i roditelji. „Radeći na ovoj predstavi, prvi put sam se sreo sa pojmom verbatim theatre odnosno doslovni teatar. Osnovno pravilo je da su likovi u drami imenom i prezimenom ljudi koji zaista postoje, a tekst koji izgovaraju je sastavljen od rekombinovanih isečaka intervjua, pravnih dokumenata i drugih tekstualnih materijala vezanih za temu komada, odnosno stvarni događaj koji je inicirao nastanak drame. Rezultat je po pravilu nedvosmisleno politički angažovan tekst“…kaže dizajner komada Igor Vasiljev. „Na najbizarniji način sam počeo pripreme za projekat u Velikoj Britaniji. Prebirajući po TV kanalima, naleteo sam na dokumentarnu emisiju o nerazjašnjenim smrtima u kasarni Deep Cut. Jedan od likova u drami je Frenk Svon, forenzičar. Sa ekrana se upravo obraćao pravi Frenk Svon, a kamera je zumirala ruke prepune zlatnog nakita. Detalj: minijaturna zlatna dvocevka”.

Po oceni kritike, reditelj je dokumentarnu dramu uspešno preneo na ličnu, emotivnu ravan. „Dokumentarni teatar može biti veoma dosadan, jer je poznato sve što će se dogoditi. To znači da dva oruđa pozorišta: odnosi između likova i razvijanje karaktera kroz vreme i radnju – nedostaju. Ono što smo dobili je utisak govora stvarnih ljudi. Izazov autorskog tima bio je da razvijemo emotivnu dramu dok smo ujedno verni izvornom materijalu”, kaže reditelj Gordon.

Predstava se odigrava u dnevnoj sobi roditelja stradale Šeril. Ambijentu smirenosti, intime (publika je poput gostaprotagonista), suprotstavljeni su haos i depresija događaja iz kasarne. „Kao sirovi materijal koristio sam fotografije enterijera kuće u kojoj danas živi bračni par Džejms i nekoliko fotografija prethodne kuće, u kojoj su živeli u vreme tragedije”… Po rečima Vasiljeva, red i intima privatnog prostora porodice kontinuirano se narušavaju upadima likova iz sfere javnosti tj. novinara, forenzičara, advokata, oficira, političara koji prostor tretiraju kao poligon za dokazivanje pozicije koju zastupaju: Tako, lampu koriste kao stalak za fotografije poginulih regruta, zid kupatila kao tablu za predavanje po kojoj se markerom pišu ključne reči, sofu kao teren pored stražarske kućice i sl.

Priča ovog komada direktno asocira na nemile događaje koji su se dešavali u srpskim kasarnama.„Naravno da sam odmah pomislio na slučaj smrti vojnika u kasarni na Topčideru. Paralela je vrlo jasna i tiče se, pre svega, odnosa koji vlasti zauzimaju prema porodicama nastradalih. U oba slučaja posredi je visok stepen arogancije koja lako prelazi u cinizam. Kao što se u drami kaže: na kraju se ne radi o tome da li je ili nije reč o samoubistvu, već o tome da ne možemo tako da se ophodimo jedni prema drugima”, kaže Igor Vasiljev. Ta replika je ujedno i razlog nastanka komada: „Mi smo ovde zato što je četvoro mladih ljudi umrlo a vlada nema interesovanja da sazna zašto se to dogodilo. Mi zastupamo te ljude i njihove porodice, pričamo njihovu priču. Snaga komada je u nepostojanju kraja odnosno zaključka, publici je ostavljeno da se izbori sa odsustvom odgovora. Nedopustivo je da u civilizovanom društvu četvoro dece umre a da mi dozvolimo da vlast izbegava da da odgovore”, dodaje pisac Filip Ralf.

Niko ne očekuje da pozorište promeni svet, ali odjek koji komad trenutno ima u Velikoj Britaniji (produkcija je primila i Nagradu za slobodu izraza, zbog buđenja veće svesti publike i shvatanja ljudskih prava) dokazuje da teatar može da utiče na stvarnost. „Radeći na predstavi, ostvario sam lična pozorišna interesovanja – zapitati se i istražiti šta znači biti human...Dubok rez označava redak momenat u mojoj karijeri. Osećati se ponosnim zbog onoga što ste stvorili je jedno, a osećati da radite pravu stvar, pri tom boreći se za pravdu i istinu mimo granica teatra, potpuno je druga stvar”, zaključuje reditelj Mik Gordon.

Potvrdu da je teatar pravo mesto za postavljanje ovakvih pitanja imamo još od antičkog doba.