Državni neprijatelj

Specijalno za „Politiku” od dopisnika Tanjuga iz Pariza

Biti reakcionar je jedini način da se danas bude inteligentan, kaže najpoznatiji savremeni francuski pisac, koji je objavio rat kulturnoj i medijskoj eliti u svojoj zemlji. Sa prvim filmom, koji je adaptacija njegovog poslednjeg romana „Mogućnost jednog ostrva“, i novom knjigom, koja je do pre neki dan bila najbolje čuvana tajna jesenje književne sezone, Mišel Uelbek je ponovo uskovitlao duhove u svojoj zemlji.Najpoznatiji francuski pisac je postao najomraženiji reditelj u zemlji.

„Uelbekov pokušaj da adaptira svoj roman je propao”, piše „Mond“, precizirajući da je „skandalozan i provokativan u pisanju (Uelbek), bled i razočaravajući na ekranu“.Ni u drugim listovima nije prošao bolje: „katastrofa“, „pretenciozan i dosadan“, „’Mogućnost jednog ostrva’ ne zaslužuje večnost“, neke su od kritika koje daju ton kojim je film dočekan po pojavljivanju na bioskopskom repertoaru sredinom meseca. Ni publika se nije pokazala blagonaklonom: jedva 15.000 gledalaca je ušlo u salu da pogleda film u prve dve nedelje prikazivanja.

Za Uelbeka je ovo samo još jedan dokaz da ima „suviše onih koji ga mrze u Francuskoj“, iz koje je pobegao u Irsku (iz koje su tradicionalno pisci bežali u Francusku). „Moj slučaj je istorijski. (…) To nismo videli još od Rusoa. (...) Iskreno me mrze svi koji imaju veze sa kulturom u Francuskoj”, primećuje paranoično u jednom od retkih intervjua, koji je za mesečnik „GQ” sa njim napravio Frederik Begbeder, autor bestselera „99 franaka”, još jedan skandalmajstor među francuskim piscima.„Francuska je ta koja se ljuti na mene, Francuzi su agresori”, uverava ga Uelbek u zamku Dromolend, blizu Šenona, u Irskoj, u intervju koji je okončan u četiri ujutru lucidnim opaskama zalivenim starim irskim viskijem, poput:„Kada dođete u izvesne godine, treba platiti devojke i prestati sa davanjem intervjua” i „Trebalo bi da se bavim sportom, ali što to smara!”

Veliki broj sunarodnika ga zaista doživljava kao mizantropa i provokatora, dok on sebe opisuje kao konzervativnog pesimistu. Njegova je, uostalom, misao: „Ne plašite se sreće, jer ona ne postoji” („Ostati živ”), kao i konstatacija da je „ljudsko biće u najširem smislu jedna mala životinja, u isto vreme okrutna i jadna”, ali i da je „smisao života voleti”.Zbog izjave da je islam najgluplja religija, navukao je svojevremeno bes muslimanskih organizacija, što ga je koštalo sudskog procesa.

Pravi razlozi za njegovo razilaženje sa francuskom javnošću leže, međutim, u velikoj medijskoj pažnji koju je privukla neautorizovana biografija novinara Denija Demonpiona iz 2005. godine, zbog čega je rešio da zauvek prekine odnose sa skoro svim medijima u Francuskoj.U toj knjizi o njemu ne baš pohvalno govori veliki broj bivših poznanika, nezadovoljnih što su se prepoznali u njegovim knjigama. Njima se, uostalom, pridružuje i njegova majka, u autobiografskoj knjizi objavljenoj u maju, koja ga naziva „parazitom” i „prevarantom” i poručuje mu da će ponovo progovoriti sa njim kada joj se javno izvini zbog toga što mu je poslužila kao inspiracija za lik majke u romanu „Elementarne čestice”. Pisac prigodno govori o njoj kao o „onoj staroj kurvi od moje majke”.

Drugi razlog je što je posle mukotrpne potrage za finansijerima morao da izdvoji iz svog džepa da bi film bio završen.Za razliku od adaptacije njegovih prvih romana, „Proširenje područja borbe” i „Elementarne čestice”, Uelbek nije želeo da drugima prepusti ekranizaciju knjige koju je sam nazvao svojim remek-delom.  

Uelbek je i reditelj i scenarista, što nije potpuno iznenađujuće kada se ima u vidu da je završio filmsku školu „Luj Limijer”, pošto je batalio poziv inženjera agronomije.

S ovim filmom Uelbek nastavlja tradiciju francuskih pisaca koji su preneli svoja dela na veliki ekran, poput Žana Koktoa, Romena Garija, Aleksandra Žardena ili Enkija Bilala, koji je svoje stripove pretvorio u filmove.Uz knjigu i film, „Mogućnost jednog ostrva” je postala i pesma na albumu Karle Bruni, odnedavno Sarkozi („Još se nije pojavila majica, ali radimo na tome”, kaže Uelbek).

U duhovitom opisu njihovog prvog susreta, dok „Karlita” još nije bila prva dama Francuske, Uelbek piše da je bilo „neminovno” da dođe do ove pesme, jer mu je jednom devojka koja je radila u nekom ženskom listu rekla da će pre ili kasnije imati nešto sa Karlom Bruni.

(/slika2)Njegova blagonaklonost prema ženi francuskog predsednika ne leži samo u tome što „svi vole lepe devojke”, već i što je „i ona došla u situaciju da bude kritikovana, odnosno omražena, ‘medijska meta’”, poput njega .

„Ona sada živi na vrhu, gde su mogućnosti ograničene”, kaže pisac gotovo setno.

Slično se izražava i o Sarkoziju, dosledan provokaciji, čija je meta pariski intelektualni milje u kafeima na bulevaru Sen Žermen, poznatiji kao „kavijar levica”.

„Volim Sarkozija”, kaže o predsedniku omraženom u ovim krugovima, iako ga nikad nije sreo. „Šta? Nije trebalo to da kažem? Vi ne volite Sarkozija? Ne bi trebalo voleti ga? Ne znam, nisam u toku”, čudi se.

Na pitanje da li je izdao svoje mladalačke ideale, kada tako govori o predsedniku koji je pobornik ultraliberalnog kapitalizma, autor teksta „Poslednja odbrana od kapitalizma” iz 1996. godine priznaje uz smeh: „Da, potpuno”, dodajući da je „uvek bio konzervativac” i da se „protivio promenama”.

Ako se ostavi na stranu njegova uobičajena sprdnja sa svim što je „politički korektno” iz ugla intelektualne elite, za Uelbekov književni svet su „važne lične priče, seksualnost, stvari poput toga. Politika nije mnogo važna”.

Provokacija je i knjiga čije objavljivanje najavljeno za 8. oktobar, a o kojoj se već govori kao o skandalu jesenje književne sezone.Pošto je sredinom juna direktor Uelbekove izdavačke kuće „Flamarion” Tereza Kremizi najavila izlazak knjige koju je predstavila kao književni događaj, sa početnim tiražom od 150.000 primeraka, ne otkrivajući imena autora, najrazličitije glasine su zaustavljene prošle nedelje, pošto je objavljeno da je reč o knjizi koju su u četiri ruke pisali Uelbek i Bernar-Anri Levi.

Knjiga se prigodno zove „Državni neprijatelji” i sastavljena je od prepiske koju su vodili od januara do jula ove godine. Najkontroverzniji francuski pisac i najmedijatizovaniji francuski esejista su se pre toga samo jednom sreli. „Sve nas, što se kaže, razdvaja, osim jedne stvari, fundamentalne: mi smo, i jedan i drugi, pojedinci vredni prezira”, piše Uelbek u odlomcima na koricama knjige koje je izdavač pustio u javnost.

„Mogu da objašnjavam na sve moguće načine: samo ću pogoršati svoj položaj buržoaskog nitkova koji ništa ne zna o socijalnim pitanjima i koji se interesuje za proklete ovog sveta kako bi se bolje medijski predstavio”, piše sa svoje strane filozof sa ležerno otkopčanom košuljom, čiji je tekst sa nedavnog putovanja po Gruziji ismejan u nekim listovima u stilu „kako mali Đokica vidi rat”.

Ideja za ovu knjigu je bila Uelbekova. „Tražio je sagovornika i našao ga je u Bernar-Anriju Leviju. Njih dvojica su se slabo poznavali”, precizirala je Kremizijeva, zaustavljajući najneverovatnija nagađanja o koautoru knjige, među kojima su se pominjali Karla Bruni, Frederik Begbeder i Lionel Žospen.Dva pisca će, između ostalog, pokušati da objedine svoje neprijatelje, što će sigurno doprineti velikom uspehu knjige. Francuska književna javnost se sprema za još jednu veliku polemiku na pomolu.

Uiščekivanju ove knjige ne treba izgubiti iz vida Uelbekovu konstataciju da je „biti reakcionar danas jedini način da se bude inteligentan”.