Školo moja, školice

Najpre nekoliko osnovnih podataka u vezi s temom o kojoj pišem: dva moja sina, snaja i tri unuka su školarci. Za nekoga ko je i sam to bio nepunih 40 godina ne bi trebalo da bude veće sreće. A da li je? Odgovor se nalazi u sledećim podacima: nedeljni fond časova jednog mog sina je 18, drugog sina i snaje po 20. Nedeljni broj časova najmlađeg unuka u prvom razredu je 20, broj predmeta je osam, dok je kod drugog unuka u sedmom razredu i najstarijeg u drugom razredu medicinske škole broj časova po 32, a broj predmeta po 16. To su 32 časa nedeljno i 16 predmeta! „O, zar se i to može?” Da, mi smo fenomeni.

Naravno, mojim starijim školarcima nedeljni fond časova nije jedina obaveza. Oni savesno ispunjavaju svoju četrdesetočasovnu nedeljnu normu. Ali, moji mlađi školarci su, blago rečeno, žrtve našeg neuređenog školskog sistema. Jer, posle šest ili sedam časova u školi, oni idu kući ne da bi ručali, odmorili se i igrali se, kao u mnogim drugim zemljama, nego da bi ručali i učili još najmanje tri sata, pa je tako njihova nedeljna norma bar 10, a kad se uračuna učenje tokom vikenda pre će biti 20 sati duža od normi njihovih roditelja – profesora.

Posle ovih jetkih konstatacija, očekuje se moja tirada, paljba. Čemu? Ja sam osoba starog kova. Poštujem dostignuća učenih ljudi od pre nekoliko vekova. Kad je reč o ovome o čemu pišem, neko će reći da ne pratim savremene tokove u obrazovanju. Odgovor: Šta se to promenilo u astronomiji od vremena kad je utvrđeno da Zemlja nije centar svemira? Konkretno: Svi se slažemo da je smisao obrazovanja sticanje znanja i osposobljenosti da se to znanje primeni u praksi.

Suštinsko pitanje je kako doći do znanja. Pre svega, kvantitet znanja ne zavisi od (pre)opširnosti programa pojedinih nastavnih predmeta, niti od gomilanja predmeta u toku školske godine. Još manje od toga zavisi kvalitet znanja. On zavisi od primene nastavnih metoda i principa, motivacije učenika, uslova rada i dr. Naprotiv, „kao neizbežna posledica preteranog gomilanja gradiva, u nastavi je došlo do preopterećenosti učenika, do žurbe u radu, do preterane upotrebe verbalne metode, do učenja bez razumevanja, učenja napamet”, što se u pedagogiji naziva didaktički materijalizam.

A češki pedagog Jan Komenski još u 17. veku je utvrdio da je „princip očiglednosti osnovni princip nastave i početni uslov saznanja sveta”, dok je Žan Žak Ruso u 18. veku govorio: „Našim brbljivim vaspitanjem stvaramo samo brbljivce!” i „što god deca mogu naučiti iskustvom, neka ne uče iz knjiga”, i još „znanje treba da bude posledica vlastitog opažanja i razmišljanja, on ne sme znanje da nauči, nego da ga pronađe”. Žive li ove aksiome i danas u našem obrazovanju? Nudim i vama odgovor: Pod izgovorom da se znanje nalazi u knjigama (udžbenicima) strani izdavači u našoj zemlji štampaju i po četiri udžbenika za jedan predmet. I to nastavnici, iz raznih razloga, prihvataju. Time se zadovoljava forma: izvori znanja su tu.

A suština je u megalomanskim prohtevima izdavača za profitom. Dokaz za to je što nam osnovci krive kičmu pod teretom rančeva prepunih knjiga, a srednjoškolci u stručnim školama idu na časove sa sveskom za hvatanje beležaka. Udžbenika nema jer se izdavačima ne isplati da ih štampaju zbog malog tiraža. Povrh toga, ti strani izdavači toliko su se osilili da po svaku cenu hoće da oteraju sa našeg tržišta Fondaciju „Alek Kavčić”, koja nudi besplatne udžbenike. Ali, to ne vide oni koji treba da vide.

Kako u ovim uslovima motivisati đaka da stiče znanje? Teško. Jer, 32 časa sedmično i 16 predmeta destimulativno i deprimirajuće deluje na dete koje je „kao biće u razvoju, oslobođeno neposrednog ’sudara’ sa životnim problemima i teškoćama, koje inače motivišu odrasle ljude na određenu aktivnost, pa nastavne zadatke, kad god je to moguće, treba formulisati u obliku životno realnih problema”, naravno smišljeno i pripremljeno u okviru najadekvatnijih nastavnih metoda i principa.

Duško Radović je govorio: „Poštovana deco”. Ko savlada 16 predmeta u jednoj školskoj godini zaslužuje ne samo poštovanje nego i divljenje, pogotovo kad svaki nastavnik tvrdi da je njegov predmet najvažniji. Inače, svi citati su iz (pra)starih udžbenika pedagogije. Da nisam nešto pogrešio?

Radomir Jovanović,
profesor u penziji, Žiča