Ono naše što bejaše

Kako je počinjala sada već poluvekovna istorija televizije u Srbiji, šta je snimano u prvim studijima na Beogradskom sajmu, koliko su zaposleni uopšte znali o novom mediju koji im je poveren – na sve to istrajno podseća (i za neki sledeći istorijski pregled prilježno beleži) Redakcija za istoriografiju RTS-a. Naviknuti već da s potpisom urednice Bojane Andrić u serijama „Teveteka” i „Trezor” vide ono najbolje iz prošlosti nacionalne TV kuće, sada u ciklusu „Osma vrata” gledaoci uz stare emisije gledaju i susrete TV veterana na kojima se ovi prisećaju televizijske – i sopstvene – mladosti.

U jednoj od takvih prigoda pomenuti su i televizijski kritičari, novostvorena „žurnalistička vrsta” koja je stasavala zajedno s rastom televizije. Primećeno je da se „kritika prilično kolebala”, da serije Lole Đukića, recimo nije dočekala ni izbliza tako blagonaklono kao publika, da su tek mlađe generacije razumele da ovaj rad nije za potcenjivanje, da je postepeno uspostavljan ozbiljan analitički stav prema mediju. Pri tom je neizbežno pomenuta i Olga Božičković iz „Politike” kao „nemilosrdna kritičarka”, ali s priznanjem da je njeno pisanje bilo korisno i podsticajno za napredak ka boljem.

Šta su od kritike u tim prvim godinama očekivali oni autori koji su i sami bili nesigurni u izražajne moći televizije teško je pretpostaviti. Zanimljivost pomenutog izdanja bio je komentar reditelja i profesora Vlade Petrića na jedno njegovo davno TV upriličenje Sremčevog dela. „Loše, razvučeno, statična kamera, nedovoljno rezova, gluma iznad rediteljske realizacije...”

Tu meru samokritičnosti možda je teško postići bez vremenske distance. No, istina je da joj danas urednici, scenaristi, reditelji, producenti ni ne teže. U najavama se svi ponašaju kao da su pi-ar menadžeri „projekta”, a posle premijere oslanjaju se jedino na „rejting”, odnosno podatke o gledanosti koje registruje famozni „piplmetar”. Ma koliko stručno izgledali i statistički utemeljeno delovali izveštaji specijalizovanih agencija za merenje gledanosti, sumnju izaziva prosta logika o pouzdanosti uzorka. Koliko osoba vi lično poznajete a da imaju „piplmetar” uz televizor?

U eri komercijalne televizije kao mišljenje publike, odnosno kao povratna informacija do koje je TV stanicama stalo jedino je to koliko je ljudi provelo koliko minuta uz njihov signal. To je bitna informacija za prosleđivanje oglašivačima koji onda traže najbolje termine za plasiranje svoje ekonomske propagande i podržavaju programe koji su „gledani”. I tako u krug. Svi ostali su van ove igre.

Postoji jedna sitnica koja od svega toga ne zavisi, koja je opstala i preživela za svako vreme: čuveni „Intermeco”, kombinacija lepih slika i lepe muzike. Samo što je 1963. godine jedan takav, pod nazivom „Perast nije mrtav grad”, koristio da pokrije promenu dekora u jedinom studiju i ulazak nove ekipe na radno mesto. Danas „Bled”, „Zasavica”, „Na početku Drine” vrsnog snimatelja Jovana Simonovića služe da zakrpe rupe u programskoj šemi koju svako malo pokarabase direktni prenosi iritirajućih, jalovih i mučnih skupštinskih zasedanja.