Tajne Jegorovog druma

Sveti Stefan – Svake nedelje ovom lepom kamenom stazom penjem se od mora do vidikovca, odakle „puca” pogled na najlepši deo južnojadranske obale. Na kamenoj ploči, na ulazu u selo Čelobrdo, piše da je svojim rukama put izgradio kaluđer iz Rusije, Jegor Stroganov. No, ko je bio taj čovek? Pitanje koje je reporteru „Politike” na širokoj zaravni, visoko nad morem, iznad Svetog Stefana i Miločera, postavila Nevenka Popović, profesor iz Podgorice, čuje se i od drugih. Putnika, namernika koji stignu do Čelobrda u srcu Paštrovića.

Negde krajem 18. veka, ispričao nam je iguman Praskvice jeromonah Dimitrije Lakić, na budvansko pristanište se sa jednog stranog broda iskrcao neobičan putnik. Jednoruk, mrk i preozbiljan, oštrog pogleda i nakostrešenih brkova, uputio se ka manastiru Praskvica, iznad Miločera. Očigledno je već bio čuo za ovaj hram, koji ga je oduševio, takođe i priroda oko njega. Vremešnom igumanu Savi Ljubiši kazao je da je Rus, da je stigao preko Budve i da želi da tu ostane, da radi u manastiru, da jedino hoće mir. „Zavetovao sam se da do kraja života ćutim”, kazao je Rus.

Stari iguman koji je dobro znao ruski pošto je sedam i po godina bio sveštenik na dvoru carice Katarine Druge, ali i koji je znao da čita život sa lica, nije se zbunio. „Pročitao” je da je neznanac plemićkog porekla, da je u sebe sabrao veliku muku. Sava Ljubiša je naredio: za ruskog neznanca da se odredi posebna „kamara” (soba) i da se poštuje njegov zavet ćutanja.

Bio je odmah prihvaćen i posao koji je sebi odredio isposnik koji je rešio da more sa selom Čelobrdo poveže putem. Svako jutro je s komadom hleba i tikvom vode odlazio na posao. Kroz ljuti kamen i šumsko bespuće, kršio i zidao. Jednom rukom, carigradskim maljem i gvozdenom voljom. Za njim je ostajala lepa, kamena, stepenasta staza. Nedeljom i svetim danima odmarao je u svojoj kamari.

U vreme dok je neobični Rus krčio i popločavao drum, u letnje predvečerje, banuo je u manastir mlad monah. Golobrad, nasmejan odmah je prihvatio predlog kaluđera da stane za pevnicu. Pojanje, kakvo se do tada nije čulo, zadivilo je manastirsku bratiju, oduševio se i stari iguman. Stasitog momka, koji je kazao da je dobio monaško ime Jelisej, pošto je postrižen u Kijevskoj lavri, primili su kao najrođenijeg. Te večeri razgovoru u manastirskoj trpezariji prisustvovao je i jednoruki Rus. Lepo lice s kojeg je tekao ruski jezik i vedro čelo, podigli su bore na njegovom licu. A na drugoj strani mladom monahu su se, kada je ugledao starca, zažagrile oči, što niko nije primetio. Kao ni danima kasnije kada je kroz mali otvor svoje ćelije mladić dugo pogledom ispraćao starca koji je odlazio na svoj drum.

Trajalo je to pune četiri godine. Jelisej je naučio srpski, bio omiljen i iguman je hteo da ga na Cetinju mitropolit crnogorsko-primorski rukopoloži za jeromonaha. Ovaj je to uporno odbijao, izgovarajući se da još nije molitvama okajao grehe. Koje, niko nije znao.

Jelisej se jednog dana iznenada obreo u postelji. Počeo je da kopni, nisu pomagale travke lekovite koje su donosili kaluđeri i vidari. Bio je već žut kao vosak kada je zatražio od kaluđera da zapale sveću i dovedu starca Jegora u njegovu keliju. I da ih ostave nasamo.

Kada je starac graditelj seo na rub postelje posmatrajući umorno Jelisejevo lice niz koje su se slivale suze, pretrnuo je. Prepoznao je pogled. A onda je umornom rukom Jelisej skinuo crnu monašku kapu, ispod koje se rasula kestenjasta kosa. I ukazao krupan mladež na levoj slepoočnici. Zaridao je tada Jegor Stroganov, stisnuo jednom rukom monaha iz kojeg je izlazio život. Bila je to, u stvari, njegova kćerka jedinica Jekaterina.

U podne je mladi monah izdahnuo. Kaluđeri su se dugo snebivali kada su u njegovom liku otkrili lepu devojku. Sahranjena je istoga dana, a kaluđeri Praskvice su se zavetovali da će tajnu čuvati.

Jegor je nastavio da gradi svoj put, ne progovorivši. Još godinu-dve je krčio i podzide pravio. Bilo je to negde pred najezdu Francuza 1908. (poharali su blago, naročito pisano manastirsko, i spalili ga) kada je neobični Rus stavio poslednju ploču na vrhu brda, Čelobrda. Potom je legao u kamaru i više nije izlazio. Jednog jutra našli su ga mrtvog i sutradan je sahranjen, tik uz temelje hrama Praskvica, koji su postavljeni 1050. godine. U večnu liturgiju upisano je ime Jegora Stroganova i spominje se pri svakoj službi Božijoj.

Veliku tajnu Jegor Stroganov ipak nije odneo u grob. Umoran, predosećajući kraj ispovedio se kaluđeru koji je negovao Jeliseja, odnosno Jekaterinu. Bio je, kako je kazao, visoki oficir carske Rusije, zadovoljan službom i naročito lepom i pametnom kćerkom Jekaterinom. No, kako to najčešće i biva, sreću je smenila nesreća. Na jednom oficirskom balu Jekaterina se zagledala u lepog kapetana. Zaiskrila je ljubav na koju su Jekaterina i kapetan različito gledali. Ona je volela, a on je hteo avanturu. Zabolelo je to užasno, ali ništa manje oca Jegora. Izazvao je nesuđenog zeta na dvoboj. Kapetan je pucao prvi, teško ranio Stroganova u ruku i slabinu. No, Jegoru desna ruka nije zadrhtala, pogodio je kapetana pravo u srce. Dugo se potom lečio, leva ruka je onda amputirana. Po izlasku iz bolnice nova nevolja – kući nije bilo kćerke. Tražio je od manastira do manastira sedam godina, a onda se u Sant Peterburgu ukrcao na brod koji ga je doveo u Budvu.