Pesnik vrhunske ironije

Vjačeslav Glebovič Kuprijanov (Novosibirsk, 1939), ruski pesnik, jednako priznat u otadžbini i u svetu, jedno je od najznačajnijih imena ovogodišnjeg 45. beogradskog međunarodnog susreta pisaca. Posle objavljene tri knjige na srpskom jeziku: „Čas pevanja” (1987), „Izveštaj o anđelu” (1988) i „Zemljino nebo” (2006), pre dve godine dobio je nagradu „Branko Radičević”. Ovaj tanani lirik i pesnik vrhunske ironije, u Srbiji osim prijatelja ima već i svoje čitaoce. Zato još u februaru ove godine, kada sam ga srela u Granadi, u Nikaragvi, na jednom od najatraktivnijih festivala poezije u svetu, nije krio zadovoljstvo zbog novog poziva iz Beograda. „Pesnikov dom je u njegovom srcu. A srce je tamo gde ga razumeju i prihvataju kao prijatelja. Ne bih mnogo insistirao na jeziku ili na „tlu”, jer o jeziku sam već napisao – „on kuca/ on otkucava istinu/ i više nije jezik/ već – srce”, odgovorio mi je tada na pitanje gde je i šta je danas, po njegovom mišljenju, kuća i domovina pesnikova. Tada smo se dogovorili i za nastavak razgovora koji je upravo pred vama.

Kako vidite duhovno stanje u svetu, stanje duha i svesti u Rusiji danas?

Duhovno stanje u svetu danas je stanje nespokoja. Najbolje ga je naznačio još Sveti Nikolaj Srpski kazujući da Zapad nema jedinstva i ne može ga dostići, jer je jedinstvo samo u Bogu, a Istok ima unutarnje jedinstvo, ali ne može da dosegne vanjsko. Zato često aktivnosti Zapada vode u rat, a spokojnost Istoka – u sudbinu pokornih.

Svest u Rusiji je veoma raspolućena jer imamo greške Zapada pomešane sa greškama Istoka. Samo reč Pravoslavne crkve još pokušava da dozove istinu i to je ono u njenom biću što je čini „sumnjivom”. Naše „liberalne” snage javnosti, međutim, dosledno ostaju bezbožne, nemoralne, a to znači – pragmatične i komercijalne.

Vreme u kome živimo je vreme uništavanja i gubljenja smisla. Gde pesnik Kuprijanov traži smisao sopstvenog postojanja i stvaranja?

Pesnik i kritičar Valerij Lipnevič pisao je o meni u časopisu „Družba narodov”: „Kazati o Kuprijanovu da je pesnik, prevodilac, kritičar, prozaista – znači ne reći ništa. Sve ovo graniči sa nečim velikim što je usporeno i konstantno, gde on nalazi sopstveni mir. Kuprijanov nudi novi način razmišljanja, novi identitet, za kojim odavno postoji potreba i u društvu i kulturi.”

„Novi način mišljenja” – prejako je rečeno! Samo pokušavam da poetsko razmišljanje udaljim od razarajuće snage mas-medija – da se suprotstavim razornoj sili mas-medija. Ali nismo ravnopravni! Pesnik prvenstveno sluša sopstvenu misao, glas svoje duše. Kao primer možemo uzeti tri stiha Vladimira Buriča: Iskazati jezik/ bilo bi kao kistom/ pisati svoje misli po ogradi.

Koliko se razlikuje shvatanje i senzibilitet savremene poezije u svetu i u Rusiji?

Savremena mlada ruska poezija uglavnom je brbljiva, blagoglagoljiva

i samoljubiva. Čitalac, ako nije gluv, sluša šlagere i pleše u slobodno vreme. Ali pesnici su naučili da se oglašavaju javno i to stvara privid postojanja. Istovremeno, nekontrolisano raste broj pesnika na Internetu, na stotine hiljada, ali to je u osnovi uzajamna psihoterapija. U Evropi su davno svi zaboravili na čist razum Kanta, a i na ono što se naziva „čista poezija” – osim samih pesnika i malog broja starijeg kulturnog sveta. I njima, pesnicima, to je dovoljno. Najbolji je slučaj sa poezijom u Latinskoj Americi, gde svi cene španski jezik u oblasti kulture, estetike.

Jezik i nacionalni identitet u vreme globalizacije postaje sve aktuelnija tema u mnogim zemljama, godina 2007. bila je proglašena godinom ruskog jezika, a zbog prevlasti engleskog jezika Italijani traže da i italijanski bude službeni jezik u Evropskom parlamentu.

Godinu ruskog jezika nazvao sam „poslednjom godinom ruskog jezika” – raspravljalo se, površno razgovaralo – i to je bilo sve. Govorni jezik je postao veoma loš. Mladež na ulici među sobom govori ružno. Smisleni govor uz pomoć televizije i video programa svodi se na prvobitnu gestikulaciju, izjednačava se „više” i „niže”, iščezava „visoki stil”. Popularna, masovna, književnost je vulgarna. Šou-biznis stvara idiote kojima je i rođena majka stranac. Postoji velika podvojenost u društvu...

Da li je zadovoljavajuće obrazovanje i kultura mladih?

Obrazovanje, nažalost, pojednostavljuje se u oblasti jezika i kulture, bez kojih, u smislu kulturnog i nacionalnog identiteta, ne može biti ni željene tolerancije. Sudeći po mojim studentima na Moskovskom univerzitetu, gde sam predavao poetiku, škola ne pruža prava humanistička znanja. Jedni nastoje da učine nešto na tom planu, dok drugi ne teže ničemu drugom osim da postanu deo mase. To potvrđuje i aktuelna izreka koja glasi: Ako si tako pametan, zašto si siromašan... Nije moderno biti pametan.

Disidenti su nekada bili savest društva. Ko bi se danas mogao nazvati disidentom?

Mudar čovek koji razgovara sam sa sobom u praznoj kuhinji.

Poezija i prevođenje, mogućnosti prevođenja. Čini se da nisu zadovoljni ni pisci ni prevodioci.

Tu sve zavisi od finansijske podrške zemlje čija se poezija prevodi. U Rusiji nemamo podršku programima prevođenja na strane jezike, iako mnoge druge zemlje imaju takve programe. Imamo, hvala Bogu, mogućnost podrške od strane Ministarstva za kulturu i drugih institucija za neka izdanja prevedenih knjiga. Tako se objavljuje dvojezična edicija „slovenske poezije”. A pesnika-prevodilaca ima i biće ih, ali treba da budu plaćeni za svoj rad.

Politika i književnost, pisci i politika, ili uloga i značaj književne elite u današnjem svetu. Kao da su sve elite zakazale?

Pod književnom elitom kod nas se podrazumeva komercijalna publika i „uspešni” autori. Uspeh se ne može deliti, što znači ništa od elite, kako od literarne tako i od političke.

Čini se da festivali poezije danas doprinose, u bukvalnom smislu, nastajanju svetske poezije. I Vi ste čest gost pesničkih festivala.

Divim se Srbiji da i pored svih katastrofa koje su je zadesile održava svoje međunarodne književne susrete i druge manifestacije. Dobro je što su se održale Struške večeri poezije u Makedoniji. Veoma sam se radovao festivalima u Argentini i Nikaragvi, gde smo zajedno nastupali i doživeli izuzetan prijem ruske i srpske poezije od mnogobrojne publike. Na takvim mestima nastajanje svetske poezije pokazuje se kao stvarna činjenica.