Za koga je pozorište?

Iako naslovljen kao pozorišna kritika, ovaj tekst to sigurno nije, već je neka vrsta kratkog eseja o sociološkom, psihološkom, pedagoškom značaju predstave „Bejbi drama”, kao i o nemogućnosti da se o njoj napiše pozorišna kritika.

Vrednovanje predstave „Bejbi drama” rediteljke Suzan Osten izaziva brojne dileme, zato što je teško pronaći relevantnu poziciju sa koje se predstava tumači. „Bejbi drama” je namenjena bebama od šest do dvanaest meseci. Njena struktura i tematika, sklop tekstova, koreografija, muzika, scenografija, igre sa maskama, bojama i svetlom, rezultat su niza radionica, proučavanja ponašanja šestomesečnih beba, njihovih reakcija na reči, slike, boje, zvuke.

Predstava počinje u foajeu pozorišta, gde izvođači razgovaraju sa majkama i sa bebama, a nastavlja se na sceni, posebno dizajniranoj za ovu priliku (izvođači i publika su smešteni u zadnjem delu scene Jugoslovenskog dramskog pozorišta). Tu se smenjuju izvođenje pesama, vizuelno interesantne koreografije, postavljanje pitanja o stvaranju života itd. Glumci, koji nastupaju u oštrim crtama, podstiču interaktivnost sa bebama. Bebe se aktivno uključuju u predstavu, puze prema izvođačima, plaču, vrište, smeju se, utičući na tok predstave.

Postoje dve vrste publike ove predstave, bebe i njihove majke, kojima je predstava namenjena, i mi ostali, odrasle osobe bez beba, publika publike, na neki način, koji smo u poziciji nekakvih voajera, koji sa strane posmatraju komunikaciju između glumaca i beba. Mi smo, na ovoj predstavi, zapravo suvišni, narušavamo, na neki način, kompaktnost projekta. Bez našeg prisustva, predstava bi, zapravo, bila zaokruženija, u celini opravdanija. Tako da je i naše pisanje o ovom projektu, u osnovi, obeleženo nizom problema i kontradiktornosti, odsustvom referentnog sistema vrednosti.

Dakle, imajući u vidu da su, drastičnom promenom publike kojoj se predstava primarno obraća, korenito promenjene uobičajene scenske vrednosti i zakonitosti, u evaluaciji ove predstave je nemoguće koristiti standardne referentne okvire, u analizama njenih estetskih kvaliteta. Tako da je činjenica da je vašem kritičaru, kao i većem delu odrasle publike, bez beba, bilo solidno dosadno na ovoj predstavi, odnosno da nismo skoro uopšte bili podstaknuti prizorima koje gledamo, zapravo, u ovom kontekstu, sasvim irelevantna, zato što predstava i nije namenjena nama. To implicira da je praktično nemoguće napisati smislenu pozorišnu kritiku ove predstave, jer odrastao analitičar, sa drugačijim zahtevima prema pozorištu, nema pravo da sudi o nečemu što se i ne obraćanjemu. Pošto je ovde reč o eksperimentalnom, istraživačkom, graničnom izvođačkom obliku, čija je osobenost, prevashodno, u izboru ciljne grupe kojoj se obraća, tradicionalni estetski kriterijumi nemaju nikakvu važnost. Značaj ove predstave je, pre svega, na sociološkom, pedagoškom, psihološkom planu, a ti aspekti i uticaji tek treba da se ispitaju, jer je reč o sasvim novom teatarskom žanru.

Izvesno je da „Bejbi drama” pokreće čitav niz pitanja, uključujući i to da li je njoj uopšte mesto na pozorišnom festivalu kao što je Bitef. Sudeći po brojnim diskusijama, nedoumicama, konfuzijama, koje je predstava izazvala, verovatno da jeste. Jer, u suštini Bitefa je da pomera granice, pokreće protivurečne, oštre, bučne rasprave o tome šta je, uopšte, pozorište, koja je njegova funkcija, kome se ono obraća..