Teroristi i porodične drame

Od našeg specijalnog izveštača
San Sebastijan, 26. septembra – Da li je samo slučaj hteo da se svetska premijera filma „Metak u glavi” Haimea Gonzalesa, dogodi baš na dan kada je u Baskiji ponovo eksplodirala podmetnuta bomba – pitali su, međusobno se nadglasavajući, španski novinari.

Povišena temperatura na konferenciji za novinare povodom novog provokativnog dela ovog španskog reditelja (autor je i filmova „Las horas del dia” i „La soledad”), koje je uvršteno u trku za „Zlatnu školjku”, izazvana je činjenicom da se Gonzales u „Metku u glavi” čak „drznuo” da baskijskog teroristu predstavi kao čoveka – obično ljudsko biće, sa običnim, ili bolje reći, uobičajenim dnevnim navikama. Gonzalesov filmski junak je već sredovečni muškarac koji ujutro doručkuje, kupuje novine na kiosku, pije kafu sa prijateljima, obilazi bivšu ženu i dete, razgovara sa advokatima, ide na žurku sa prijateljima, vodi ljubav sa jednom ženom, odlazi uveče na spavanje. Reklo bi se da se ništa neuobičajeno ne događa u njegovom životu – samo male, nevažne, svakodnevne situacije, sve do trenutka kada prima telefonsku poruku, seda sa dva čoveka u auto, prelazi francusku granicu i ubija dva člana lokalne civilne garde.

I to je sve u filmu koji mnogo više od priče pleni i intrigira rediteljskim postupkom. Naime, Gonzales se opredelio za „nemi” film. Jedini zvuk koji se čuje jeste buka uličnog saobraćaja i udaljeni žamor, nema dijaloga, monologa, bilo kakvog artikulisanog ljudskog glasa, a svaka scena snimljena je iza stakla (onog sa prozora, vrata, izloga...), kroz koje kamera, poput nemog svedoka, sve beleži i sve vidi. Kao da Gonzales svojim sunarodnjacima poručuje – ako ste gluvi, niste slepi, problem je tu i možda mu valja prići na drugačiji, ljudskiji način. Kako bilo, tek ovaj film je na 56. sansebastijanskom festivalu najdrastičnije podelio mišljenja...

Gotovo unisono saglasje o lepoti filmskog izraza, toplini i humanosti priče, izazvao je film „Kreće se” japanskog reditelja Hirokazua Korea Ede. Hirokazuov film je pravo sentimentalno, dvodnevno putovanje kroz složene međusobne odnose članova više generacija jedne japanske, doktorske porodice, koja se u kući ostarelih roditelja okuplja jednom godišnje, na dan pogibije najstarijeg sina. Hirokazu gotovo „filigranskom” tehnikom izrađuje portret difunkcionalne porodice čiji su članovi međusobno ipak čvrsto povezani ljubavlju, ali i sitnim lažima i tajnama. Izvrstan i duhovit i dirljiv film. Ni filmovi „Pandorina kutija” turske rediteljke Jasim Ustaoglu, ni „Lajlin rođendan” palestinskog reditelja Rašida Mašaravija ne ostavljaju gledaoca ravnodušnim. „Pandorina kutija” je topla priča o deci koja shvataju da jedni o drugima toliko malo znaju tek kada ih iznenadni nestanak stare majke (izvrsna uloga vremešne Cile Čelton), negde na obalama Crnog mora, ponovo okuplja u rodnoj kući, dok je „Lajlin rođendan” duhovita ali i potresna, živopisna priča iz svakodnevice jednog bivšeg palestinskog političara koji je posle gubitka posla postao taksista što se bori sa svakodnevnim haosom i u gradu i u sopstvenom životu.

Smeh je izazvao „montipajtonovski” komičan i ironičan film „Luiz-Mišel” belgijskih reditelja Benoa Delepena i Gistava Kerverna, u kojem su junaci radnici jedne fabrike, prave ljudske karikature, koji planiraju da ubiju svog šefa. Simpatično „otkačen” film.

Dakle, filmovi u ovogodišnjoj konkurenciji Sansebastijanskog festivala i više su nego solidni, te će žiri na čelu sa američkim rediteljem Džonatanom Demijem, imati sasvim ugodan posao. Festival je i inače priredio mini-retrospektivu Demijevih filmova, među kojima je, osim nedavno viđenog „Rejčelino venčanje”, i film „Mandžurijski kandidat” koji će biti prikazan sutra uveče u zdanju Kursal u znak počasti glumici Meril Strip kojoj će Demi uručiti nagradu „Donostija” za izuzetan doprinos svetskom filmu.