Teška borba u Manili za život Boriše Simanića

Srpski simbol borbe i junak nacije na nedavno održanom Svetskom prvenstvu za košarkaše postao je naš reprezentativac Boriša Simanić, kome je zbog teške povrede tokom utakmice sa Južnim Sudanom odstranjen bubreg. Njegovi saigrači su svaku narednu utakmicu posvećivali njemu, a zatim su se kao ljubimci nacije zajedno sa Borišom vratili u Srbiju sa srebrnim odličjem oko vrata. Zahvaljujući znanju i upornosti lekara naše košarkaške reprezentacije, profesoru dr Draganu Radovanoviću, koji je inače i hirurg Kliničko-bolničkog centra „Dr Dragiša Mišović”, predsednik Zdravstvene komisije Olimpijskog komiteta Srbije i predsednik Crvenog krsta Srbije, Simanić je uspešno prebrodio sve zdravstvene prepreke koje su mu u trenutku promenile život. U razgovoru za „Politiku” profesor Radovanović kaže da je odmah nakon povrede Simanića uvideo da je reč o nečemu alarmantnom, da mu je bilo teško što mu filipinski lekari nisu dali da prisustvuje operacijama i da je važno da ovaj košarkaš još neko vreme bude pod nadzorom lekara.

Kako ste odmah znali da je reč o ozbiljnoj povredi?

Pet minuta nakon udarca kada je izašao sa terena i kada je krenulo njegovo zbrinjavanje, utvrdilo se da mokri veliku količinu čiste krvi. Bilo mi je jasno da je došlo do teške centralne povrede bubrega sa trenutnim izlivanjem krvi i u prostor oko organa, što je alarmantno stanje. Kod tih najtežih povreda borite se da zaustavite jako krvarenje koje ugrožava život i da sačuvate bubreg. Kada smo došli u bolnicu, tu su sve bili specijalizanti koji su pozvali telefonom specijaliste da ih konsultuju i poslali su im snimke sa snimanja. Zaključili su da je povreda takva da može da sačeka i da ne mora odmah da se radi zahvat. Znao sam da će se zbog prirode njegovog stanja klinička slika kod njega brzo i dramatično razvijati pa sam ostao sa njim u bolnici. Bilo je tako kako sam i pretpostavio. Njemu je bilo sve lošije, insistirao sam da se ponove snimanja skenerom. Tada su shvatili da je reč o ultrahitnom stanju i da operacija mora da se obavi odmah. Novi problem je nastao kada su ušli u operacionu salu. Ja sam želeo da prisustvujem operaciji, ali oni nisu to dozvolili.

Zašto nisu dozvolili?

To nije politika njihove bolnice. Nisu dozvolili da im pomognem u radu iako su znali da sam hirurg, ali ni da posmatram operaciju. Rekli su mi da će mi se javiti kada se sve završi. Pozvali su u ranim jutarnjim satima da mi saopšte kako je neophodna krv za našeg reprezentativca i da je oni nemaju budući da on ima retku krvnu grupu, A negativnu. Tada je nastala potraga za krvlju. Znao sam da niko od igrača nema tu krvnu grupu, pa smo zvali sve članove naše delegacije da proverimo ko ima, čak smo kontaktirali i naše navijače. Niko nije imao.

Kako ste uspeli da nabavite krv?

Neko je u jednom trenutku rekao da možda treba da pitamo njihov Crveni krst. Tada sam pozvao generalnog sekretara Crvenog krsta Filipina da zamolim za pomoć. Oni su nam u roku od dva sata pribavili dovoljne količine krvi.

Simaniću je život visio o koncu?

Dve operacije su rađene. Boriši je u obe bio ugrožen život. Problem je nastao prilikom razlivanja urina po trbuhu, postojala je bojazan od preteće sepse. To je bila borba sa vremenom. A sve se dogodilo tokom vikenda kada nije bilo lekara u bolnici, pa sam ja morao da insistiram na dobroj dijagnostici i snimanju na skeneru i da „podignem uzbunu”. Njihovi lekari su telefonom poručili da mu se samo stavi dren. Insistirao sam da se pojave u klinici. Kada su došli, shvatili su da se pojavilo zapaljenje trbušne maramice i da je neophodna nova operacija.

Tada je urađena druga operacija?

Tako je. Operisali su ga ponovo. I u toku postoperativnih dana se strahovalo zbog sepse. On je u kontinuitetu bio ugrožen. Dramatičnost njegove situacije je bila što je imao ozbiljne razloge za operaciju, krvarenje, problem sa izumrlim bubregom koji je bilo neophodno izvaditi, i zapaljenje trbušne maramice sa pretećom sepsom. Posle prve operacije, lekari filipinske bolnice su mi saopštili da su izvukli veliku količinu krvi i da su uspeli da spasu bubreg, odnosno da ga ušiju. Međutim, posle nekoliko dana od prve operacije nastala je komplikacija. Očigledno je tkivo tog bubrega izgubilo vitalnost, pa je bila neophodna i druga operacija. Opet je bio vikend i opet sam insistirao na bržoj dijagnostici i reagovanju. Ponovo je urađen skener a zatim je urađeno i vađenje bubrega. Postoperativni tok je prošao uredno pa smo mogli da organizujemo i prevoz avionom, odnosno čarter let, jer Boriša nije bio u mogućnosti da menja avione i letove na povratku za Beograd. Bili su mu neophodni optimalni uslovi da bi mogao da bez problema stigne u Srbiju.

Kada ste odlučili da pozovete anesteziologa i anestetičara iz KBC „Dr Dragiša Mišović” da vam se pridruže u Manili?

Odmah sam tada odlučio. Znao sam da on mora da bude pod dobrim nadzorom kada se budemo vraćali avionom za Srbiju, jer kada se nalazite na visini od 10.000 metara parcijalni pritisak kiseonika je niži za 30 odsto. U tim situacijama su tokom transporta moguće određene reakcije organizma, naročito pluća. Zato je bilo neophodno da dođu naši anesteziolog i anestetičar, da budu tu ako dođe do nekih propratnih efekata, nedajbože komplikacija, i da reaguju na pravi način. Prvo smo uradili svu dijagnostiku koja nam je pokazala da Boriša može bezbedno da uđe u avion, a da bismo bili maksimalno sigurni odlučili smo da i ti stručnjaci budu sa nama.

Kako je sada Borišino zdravstveno stanje?

Poboljšava se iz dana u dan. Nalazi se u KBC „Dr Dragiša Mišović” kako bismo mogli da napravimo završnu dijagnostiku stanja funkcije drugog bubrega. Mora da primi još neke terapije, a zatim će biti otpušten na kućno lečenje.

Posle koliko vremena će on moći da se vrati na teren?

Prvo rana na trbušnom zidu mora dobro da zaraste. Da bi mogao da se bavi pojačanom fizičkom aktivnošću mora da prođe oko tri meseca. Za to vreme će doći do adekvatne stabilizacije rada drugog, desnog bubrega, odnosno do prihvatanja potpune funkcije. Kada se bude videlo da bubreg adekvatno toleriše napor, on će moći da krene sa povratkom u sport.

Koliko su česte ovakve vrste povreda koje je on imao?

Po literaturi, u jedan do pet odsto slučajeva dolazi do povrede bubrega. Postoje pet stupnjeva ozbiljnosti povrede. Četvrti i peti stepen se retko javlja, čak i u svakodnevnom životu. Pretraživao sam po internetu i nisam našao da se nekada u sportu desila jedna ovako teška povreda kao u Borišinom slučaju.

Posle ovog iskustva u lečenju, možete li da uporedite kvalitet lečenja u srpskom i filipinskom zdravstvu?

Mi često iz raznih razloga kritikujemo naš zdravstveni sistem. Ali kada poredite naš i njih sistem, naš je neuporedivo bolji. Ta bolnica u kojoj je lečenje organizovano, najbolja je privatna bolnica u Manili. Nju je FIBA odredila kao onu u kojoj će se lečiti učesnici Svetskog prvenstva u košarci. Kod nas je medicina i dalje humani deo posla, a kod njih je isključivo biznis. To je suštinska razlika. Naš zdravstveni sistem je bolji, efikasniji i pristupačniji za pacijente.

Kriterijum suđenja dozvoljavao i tuču

U Manili ste dosta posla imali i sa zbrinjavanjem povreda drugih igrača?

Uvek se tako dešava na ovako velikim takmičenjima. Igra se veliki broj utakmica. Naš tim je odigrao veoma jake utakmice, sa kriterijumom suđenja koji je dozvoljavao baš intenzivan kontakt između igrača, da ne kažem u pojedinim trenucima i pravu tuču, koja je fizički veoma zahtevna i opasna. To je bio razlog zašto je bilo više povreda. U finalu je došlo do povrede skočnog zgloba Ognjena Dobrića, koji je za nas bio veoma bitan igrač. Potrebno je da prođe nekoliko nedelja kako bi se ta povreda sanirala potpuno.

I kapiten reprezentacije Bogdan Bogdanović je imao neki virus i loše se zdravstveno osećao u finalu prvenstva?

To je bilo prolazno i posledica je njegovog preopterećenja i napora i velike odgovornosti. Sve je on kapitenski podneo.

Odlika velikih igrača jeste da insistiraju da igraju i daju svoj maksimum i kada nisu potpuno dobro?

Apsolutno. Oni su jedna divna ekipa koja se odavno nije uklopila toliko dobro kao tim. To je 12 sjajnih momaka, to su vitezovi sporta po svim karakteristikama. Svima nama koji smo bili sa njima bilo je zadovoljstvo da možemo da im pomognemo.