Svi smo mi gospodine robovi Alaha

Arapsko sunce uveliko je zašlo, Al Rafa distrikt tone u još jednu učmalu noć. Vazduh je zagušljiv, noćno doba beskrajno dosadno jer prolazi u iščekivanju još jednog novog-starog vrelog dana koji će se obrušiti na Dubai.

Jedino zadovoljstvo, onako istinski bilo mi je kad bih nakon završenog posla otišao do obližnjeg kioska gde se služi arapska i persijska kuhinja, nalik na brzu hranu, da pojedem kebab.

Jedan momak koji radi u tom objektu a koga maltene svaku noć gledam u jednoj te istoj uniformi, večito umazanoj raznim sosevima i prelivima, odavao je utisak dobročinstva.

Zdepast, okruglih obraza i rumen ko jabuka, preplanuo od arapskog sunca svaku noć me srdačno pozdravi, posluži i otpozdravi, iako nikada sa njim nisam razmenio nijednu jedinu reč, izuzev dobro veče i doviđenja.

Jedne večeri nije bilo gužve i unutar objekta u nekom trenutku našli smo se sami, on i ja. Bilo mi je neprijatno, čovek sedi na metar od mene dok ja jedem a on gleda u mom pravcu, kao da mi broji zalogaje.

„Izvinite na smetnji, da li je ovo arapski restoran,” tek nešto izgovorih, da prekinem neprijatnost.

– Ne morate da se izvinjavate gospodine, osmehnu se momak koji se predstavi imenom Mahmud.

– Drago mi je, ja sam Borislav. Iz Srbije dolazim.

– Razumem. Inače, ovo nije arapski restoran, već persijski mada imamo u našoj kuhinji i neka arapska jela.

– Jasno mi je, odgovorih kratko.

– Da li ste dugo godina u Dubaiju, upita me znatiželjno.

– Godinu dana. A vi?

– Ih, pa vi ste novi u ovom gradu. Ja sam ovde od svoje pete godine. Otac me je učio ovom poslu od malih nogu, pa sam, hvala dragom Alahu konačno uspeo da otvorim svoj restoran.

– Koliko imate godina? Red je ovog puta bio na mene da upitam sa znatiželjom 33 napunio ovog meseca. A vi?

– Isto toliko. Imate 33 godine i već posedujete svoj restoran a recimo ja nemam ništa u svom vlasništvu. Svaka vam čast na trudu i uspehu.

– Ne govorite tako gospodine. Sve je u rukama Alaha. On je meni dao restoran, vama će dati nešto drugo. Nikog Alah ne ostavi samog i svako dobije ono što zaslužuje.

– A inače, odakle dolazite?

Pokušavam da priču preokrenem u drugom smeru, jer sam namirisao temu u kojoj se veoma slabo snalazim.

– Iz Irana.

– Lepo. O Iranu sam čuo dosta lepih reči još od malih nogu. Uvek se nekako predstavljao Iran kao zemlja prijateljski nastrojena ka mojoj zemlji.

– Zaista, iznenađujuće me upita Mahmud, kao da je očekivao drugačiji komentar.

– Da jeste. A i naše zemlje su prijateljski usmerene jedna ka drugoj.

Mahmud na kratko zastade, skupi obrve i počeša se po bradi. Obrati mi se ovog puta srdačno ali tonom koji nije nagoveštavao blagonaklonost.

– Izvinite, kakve odnose ima vaša država sa Izraelom?

– Suviše sam slab politički analitičar, još slabiji istoričar da bih o tome mogao nešto opširno da vam pričam. Jedino što znam to je da imamo uspostavljene diplomatske odnose, verovatno i otvorene ambasade, ukoliko ne grešim. Zašto me to pitate?

Okruglo lice sa rumenim obrazima najednom postade bledo. Faca se izobličila, krv je prebledela u njemu.

Kako onda možete da govorite o dobrim odnosima između vaše zemlje i Islamske Republike Iran? Da li ste vi svesni šta su oni uradili nama? Sumnjam da ste toliko neinformisani, da ne kažem neobrazovani? Da li vi znate šta je Izrael uopšte?

– Izvinite, nisam znao da ste Palestinac…

– Ne, ja nisam Palestinac, ja sam Persijanac!

– Ali zašto onda ovako reagujete? Za mene je Izrael kao i svaka druga zemlja na ovom svetu. Učen sam da volim svoju zemlju a da ostale nacije i države poštujem.

Netremice me je gledao, urokljivim pogledom jedva se suzdržavajući da ne eksplodira.

– Vi gospodine ne znate pre svega šta je islam, i ne znate da smo svi mi robovi Alaha. Kao takvi, osuđeni smo samim rođenjem na ovom zlom svetu da budemo pokorni Alahu, uz obavezu da se sa svojom braćom množimo i razvijamo u dobre ljude. Palestinci su naša napaćena braća koja su se na ovom nepravednom svetu jako namučila od strane Izraelaca, i naša dužnost je da muslimanskoj braći budemo od pomoći, i svako ko ne osudi odnosno ne kazni našeg neprijatelja ne može biti naš prijatelj.”

– Ja nisam ovde da sudim niti kažnjavam bilo koga. Ja samo želim da imam korektan odnos sa svima. I nas je bombardovao NATO pakt, pa nijedna pravoslavna zemlja nije prekinula odnose sa Amerikom zbog toga što su nas Amerikanci bombardovali.

Mahmud se naroguši:

– To je vaš problem gospodine, ne moj! Ja vam samo govorim kako muslimani moraju da postupaju prema prijateljima a kako prema neprijateljima, a vi iz toga izvucite zaključak kakav god želite!

Razgovor je bio završen. Mahmud se vratio za šank, ja ostao zamišljen.

Osetio sam se nedobrodošlo, ubeđen da sam u očima posmatrača bio okarakterisan kao neko ko podržava Izrael i sa kojim se prekida svaka komunikacija.

Ni kebab nisam dovršio do kraja, uljudno sam se zahvalio i izašao napolje, ne razmišljajući u tom trenutku da će mi to biti poslednji obrok koji sam pojeo u toj radnji.

Borislav Bolero Janković