Juriš u otadžbinu i slobodu

„Ljudi, Bugari beže... Beže Nemci. Front je probijen. Naša pešadija je na svojoj zemlji. Gledao sam svojim očima. Leteo sam nisko, jedva tri stotine metara iznad njih, lica sam im video. Mašu nam naši, jurišaju. Front je probijen, čujete li me?” Ovo su bile reči Dragutina Savića, pilota na Solunskom frontu, izgovorene pre 105 godina, septembra 1918. On je prvi primetio da je front probijen, što je bio jedan od presudnih događaja za završetak Prvog svetskog rata. Upravo u spomen na taj veliki događaj iz naše istorije, ustanovljen je Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, koji je juče svečano obeležen u Srbiji, Republici Srpskoj i svim krajevima u kojima živi naš narod. A kako je sve počelo?

Nekoliko dana ranije, Živojin Mišić, načelnik Štaba srpske vrhovne komande, izdao je svojim jedinicama proglas sledeće sadržine: „Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom – od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. Sa nepokolebljivom voljom i nadom u Boga – junaci, napred u otadžbinu!”

Njegovim vojnicima, koji su bili željni povratka u Srbiju, svojim porodicama i zavičaju, nije trebalo mnogo govoriti – oni su taj poziv jedva dočekali. U zoru 15 septembra, počeo je proboj. Rezultat te operacije bio je kapitulacija Bugarske, Austrougarske i Nemačke, oslobođenje Srbije, Crne Gore i delova Austrougarske u kojima su živeli Srbi i ostali Južni Sloveni, kao i stvaranje Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca koja je proglašena u Beogradu 1. decembra 1918. godine. Bila je to briljantna vojna operacija kojoj su se, a naročito moralu srpskih vojnika, divili i mnogi strani zvaničnici. Kako i ne bi kad je srpska vojska na Solunskom frontu provela gotovo dve i po godine, željno iščekujući povratak kući.

Solunski front formiran je još 1916, u dužini od nekoliko stotina kilometara, od grčko-albanske granice na zapadu, do reke Strume i Egejskog mora na istoku. Pored srpskih,  tu su bile stacionirane i ostale savezničke jedinice – Francuzi, Englezi, Italijani, a pred kraj rata priključili su im se i Grci. Nasuprot njih nalazile su se bugarske i određeni broj nemačkih jedinica. Već te 1916. godine, srpska vojska je izvojevala sjajnu, ali velikom cenom plaćenu pobedu, na Kajmakčalanu. Ali, što zbog problema na ostalim frontovima, neuspešnog ulaska Rumunije u rat i kolebanja Grčke, kao i zbog stava Britanaca da je Solunski front sporedno ratište, gotovo dve godine na njemu se nisu odvijale značajnije operacije.

Situacija se promenila 1918. godine, kada je za komandanta Solunskog fronta izabran maršal Franše d’Epere. On je juna 1918. godine sa srpskim generalima i regentom Aleksandrom održao savetovanje, na kome je doneta odluka da se konačno krene u proboj. Čini se da je za to bio izabran pravi trenutak. Jer srpske vojnike i oficire, kojima se žurilo kući već je počela da hvata nervoza što je sa probojem odugovlači, a sve se to odražavalo i na moral trupa. Činilo se da su i ostale, međunarodne okolnosti išle u prilog ovoj odluci. SAD su 1917. godine ušle u rat na strani sila Antante, na zapadnom frontu propali su pokušaji nemačke ofanzive, pa je postalo jasno da će Centralne sile – Nemačka i Austrougarska, koje su iscrpele gotovo sve svoje ljudske i materijalne rezerve, izgubiti rat. U Nemačkoj i naročito Austrougarskoj, pod uticajem Oktobarske revolucije, počeli su da tinjaju sukobi i unutrašnja previranja, što se odrazilo na moral njihovih, ali i trupa njihovih saveznica – Bugarske i Osmanskog carstva.

Na savetovanju srpske i francuske Vrhovne komande doneta je odluka da proboj fronta počne sredinom septembra i to na sektoru Dobro polje – Veternik – Kozjak, kao i da pešadijskom proboju prethodi žestoka vatra iz svih artiljerskih oruđa. Dogovoreno je i da šifra za početak operacije bude „Pošaljite jednog oficira i osam vojnika”. Inače, septembra 1918. godine srpska vojska bila je podeljena u dve armije i šest divizija, ukupno oko 150 hiljada vojnika, od kojih su 20 hiljada činili dobrovoljci. Komandant štaba bio je vojvoda Živojin Mišić, prvom armijom komandovao je Petar Bojović, a drugom Stepa Stepanović. Približno isti broj vojnika imali su i Francuzi, oko 100 hiljada Britanci, a u proboju su učešće uzele i italijanske i grčke trupe, tako da su savezničke snage na Solunskom frontu tada brojale više od pola miliona ljudi. Sličnu jačinu imali su i njihovi protivnici, među kojima je najviše bilo Bugara

Srpski napad počeo je najpre paljbom iz svih oruđa, a potom i jurišom pešadije. Na potesu Soko ‒ Veternik ‒ Dobro polje vodila se borba prsa u prsa. Posle teških borbi glavni deo fronta je probijen. Osvojen je važan položaj Soko, a 16. septembra i vrh Kozjak, čime je otvoren put za Tikvešku dolinu. Srpske jedinice više ništa nije moglo da zaustavi, čak ni problemi sa snabdevanjem i neuspesi koji su britanske i grčke jedinice doživele kod Dojrana. Već 25. septembra oslobođeno je i Skoplje, čime je srpskoj vojsci bio i otvoren put prema Bugarskoj. Zato je, pod utiskom ovog napredovanja, maršal Franše d’Epere zapisao: „Operacije se moraju usporavati, jer nema komunikacija radi dobacivanja hrane francuskim trupama koje napreduju. Jedino srpskim trupama nisu potrebne komunikacije – one idu kao oluja napred.”

Ishod ovog juriša srpske vojske je poznat. Već 29. septembra kapitulirala je Bugarska. Njeni predstavnici u Solunu pristali su na sve zahteve koje je pred njih postavio Franše d’Epere. Imali su samo jednu molbu – da srpska vojska ne ulazi u Bugarsku. Plašili su se osvete za zločine koje su bugarske jedinice počinile tokom okupacije Srbije. Srpska vojska za to vreme nastavila je svoj pohod. Sprečile su nemačke jedinice da se utvrde na pozicijama Peć – Kosovska Mitrovica – Niš, a vojnici Prve armije su 11. oktobra ušle u Niš. Time je Prvoj armiji bio otvoren put u Moravsku kotlinu, pa je njen komandant vojvoda Petar Bojović, zajedno sa vojnicima Dunavske divizije, 1. novembra 1918. godine umarširao u oslobođeni Beograd. Za to vreme, jedinice Druge armije, koje je predvodio Stepa Stepanović oslobodile su zapadnu Srbiju.

Već 3. novembra kapitulirala je Austrougarska, čime su se stekli uslovi da jedinice srpske vojske pređu Dunav, Savu i Drinu i započnu sa oslobađanjem delova ove carevine u kojima je živeo naš narod. Tako je juriš srpske vojske na Solunskom frontu, bio juriš u slobodu i otadžbinu i predstavljao jedan od najvažnijih događaja za ishod Prvog svetskog rata.

ANTRFILE 1

Ovo je moja zemlja, zapamti!

O strahoti borbi na potesu Soko ‒ Veternik ‒ Dobro polje svedoči i zapis Ogista Albera, francuskog oficira za vezu: „Ono što sam video na Veterniku pamtiću do kraja života. Izmešali se francuski i srpski vojnici. Rasturene desetine pentraju se po kamenjaru. Ljudi poderano obuće, iskrvareni osvajaju metar po metar. Najednom sve zamuče, ni puška da opali, čuju se samo jauci. To se vodi borba prsa u prsa, oružje više ne pomaže. Sudbinu ovog dela fronta rešavaju nož i srce junačko. Kraj mojih nogu nađoše se dvojica. Uhvatili se ukoštac, pobacali oružje i survavajući se niz masiv planine kidišu jedan na drugog. Gledam užas, čas je Bugarin odozgo hoće da udavi Srbina, čas je Srbin gore pokušavajući da zadavi Bugarina. Sad je na jednom Srbin jači, udara Bugarinu glavu o tlo i viče: Ovo je moja zemlja, ovo je moja zemlja, upamti! Najzad, malaksao Bugarin ne može više ništa da upamti i tu ispod Veternika završi ratovanje. A srpski vojnik strese prašinu sa odeće i vikne mi: Hajde Francuz, napred!”