Zaštita blaga koje se rukama ne može obgrliti

Postoje zakoni koji nekoj državi i narodu trebaju kao što vernicima treba nafora. Kao što im treba pričest. Kao što im je neophodan spasonosni lek. Zakon o filmskom i ostalom audio-vizuelnom nasleđu je ta lekovita tvar, taj blagotvorni melem. Nažalost, njegov isceljujući dolazak se izgubio u agoniji besprizorne vulgarnosti. Urlika, pištaljki, truba, vuvuzela, zvučnika, megafona. Lupnjave o skupštinske klupe, koje su iz mesta za vođenje dijaloga pretvorene u bubnjeve i kafanske stolove. Čak i ona u kojoj je tri godine, od 1950. do 1953, sedeo Ivo Andrić.

Svi zakoni su važni, ali je moje lično mišljenje da je zakon koji spasava srpsko filmsko i drugo audio-vizuelno nasleđe od potpunog zaborava i daje mu priliku za novi život, jedan od najvažnijih u ovom sazivu. A možda i od uvođenja višestranačja. Ne u materijalnom smislu! On ne štiti blaga koja se rukama mogu obgrliti. On promoviše vrednosti koje čuvaju duh srpske umetnosti. A duh, kako Hegel kaže, obuhvata najveće vrednosti u kulturi jednog naroda. Zahvaljujući zakonu koji je vladajuća većina usvojila na predlog Ministarstva kulture i Vlade Srbije, o kom je diskusiju ugušio svilen gajtan opstrukcije demokratije, digitalizacija naših najvrednijih filmova, drama, reportaža, dokumentaristike biće obavezna. To omogućuje da najkvalitetnija dela srpske kinematografije te, što bi rekao Miloš N. Đurić, „neobično fine studije ljudske duše, gde su umetnici izneli velike istine i slavne mudrosti životne ispevali, koje ostala čovečanstva s radošću mogu svome duhu da priključe i da s blagodaću svojoj duši posvoje”, dobiju nov život i budu sačuvane od propadanja. On je imperativ koji obavezuje da izavredno vredni resursi naše znamenite filmske i dramske prošlosti ostanu autentični i dostupni svim generacijama, danas, i u budućnosti. On je štit istine. Bedem svim pogubnim uticajima holivudizacije.

Nove generacije ne znaju ko je Aleksandar Petrović, ali znaju ko je Ves Krejven. Ne znaju ko je Lola Đukić ali znaju ko je Gaj Riči. Ne znaju ko je Živojin Pavlović, ali znaju ko je Lesli Nilsen. Nisu gledali „Seobe”, ali jesu „Igru prestola”. Nisu gledali „Baladu o svirepom”, ali jesu „Igre gladi”. Nisu gledali „Kad budem mrtav i beo”, ali jesu „Goli pištolj”. Nisu gledali „Marš na Drinu”, ali jesu „Stravu u Ulici brestova”.

Mada danas ne izgleda tako, nisu srpski filmski stvaraoci oduvek bili epigoni najgorih vrednosti Holivuda. Imali su Srbi časno kolo vezilja na skupom ćilimu svetske filmske kulture. Imali su apostole, koji su bili uzori Evropi i Holivudu. Vladimir Pogačić, Aleksandar Petrović, Lola Đukić, Puriša Đorđević, Dušan Makavejev, Slobodan Šijan, I mnogi drugi. Imali su radio i TV drame svetske klase, za koje su scenarija pisali Kiš, Pekić, Mihiz, Pavić, Meša Selimović, Mirko Kovač, Aleksandar Tišma i drugi velikani srpske književnosti. Njihova dela nisu prevaziđena u umetničkom smislu. Pregazila ih je tehnologija! I zato je Zakon o filmskom i ostalom audio-vizuelnom nasleđu važan.

Bez digitalizacije, svaki film, svaki tonski zapis postao bi nečujni krik prošlosti. Nevidljivi epitaf. Stećak. Šta je društvo bez živih uspomena?

Novi vek, vek društvenih mreža, rilsova, mimova, postova, tvitova, odneće pobedu samo ako potpuno ugasi i skloni vrednosti 20 veka. Film, radio i TV drame i drugi fonogrami su zlatna vrednost prošlog stoleća. Naš 21. vek je vek IT tehnologija. Vek interneta. Ono čega nema na „Guglu” i „Jutjubu”, ne postoji. Samo kad sve postane video-klip, ne duži od dva minuta, kad sve što se proizvede u Srbiji bude ličilo na Holivud, HBO, MTV, srpski originalni doprinos svetskoj kinematografiji biće mrtav. Bez uvida u svedočanstvo vremena budućnost može postati krivotvorena. Fihte lepo kaže: „Tamo gde je sav život izbledeo u tuđu istoriju, mora isto tako da iščezne i mišljenje.” A ovaj zakon je brana tome.

Digitalizacija će omogućiti da se bez straha da će biti oštećeni, ili uništeni, najvredniji filmovi, drame, izuzetni koncerti, izvrsne pozorišne predstave, odsudni istorijski događaji ponovo emituju. I zato je svako kome je Srbija u srcu, umesto pištaljki, lupanja u klupe, vuvuzela, trebalo da govori o ovom zakonu. I glasa za njega. Ali umesto uglađenog iskazivanja počasti velikanima filma, „uzvišena” intelektualna elita ogrezla je u živo blato prostaštva. Umesto rafinirane odbrane srpskog kulturnog nasleđa, samoproglašeni vitezovi političke, kulturne i intelektualne izuzetnosti, histerično su promovisali filozofiju navijačkih hordi.

Nema iznenađenja! Nikog takav razvoj događaja ne treba da čudi. Nije im to prvi put. Nisu ulagali u razvoj filma, ali su uradili mnogo toga lošeg. Kultura je propala kad i sve drugo 2000. godine. S te strane je čak i Titov totalitarizam bio napredniji od demokratije DOS-a. Prodali su sve bioskope i knjižare. Zatvorili muzeje. Domove kulture. Prodali su čak i hotel „Vojvodina”, u kom je Crnjanski napisao „Sumatru”, pesmu prekretnicu srpske književnosti. Nikom drugom do narko-bosu Darku Šariću.

Liberalnim varvarima sve je bilo i jeste svetije od identiteta sopstvenog naroda. Da bi to prikrili više od tri decenije buncaju o multikulturalizmu, globalizmu, mondijalizmu, kospomolitizmu. Kosmopolitizam je moguć samo ako prethodno poštuješ samog sebe, svoj narod i svoju državu.

‒ Svaki kosmopolita potpuno nužno, posredstvom svoga ograničenja putem nacije, postaje patriota, a svako ko je u svojoj naciji najsnažniji i najbodriji patriota, baš je zato najbodriji građanin sveta ‒ piše Fihte.

*novinar, publicista i narodni poslanik