Ofanziva na pavlaku, kečap, luk…

Gradski očevi, tetke, strine, ujaci i ostala mnogobrojna vlastodržna familija, čvrsto je rešila da za svagda satre urbanističku „ambroziju”, u voljenom nam gradu. Ču, rešila – odlučila?! Ču, odlučila – namerila?! Ču, namerila – ima ideju?! Ču, ideju – viziju?!

Ču, viziju – dobru volju?! Ču, samo dobru, ma, najbolju volju, ali...

Ipak su samo ljudi, a ljudi šta – greše, dabome.

Jer, riba, kažu: „smrdi od glave”, a glava urbanističkog delirijuma svakako nisu kiosci „brze hrane” na koje su, je l’ te, silno udarili.

Ili, mož’ bit grešim, verujući da će pljeskarnice stradati nevine?!

Od nečeg, izgleda, mora da se počne, što nije loše ukoliko se na tome i ne stane, iliti, završi.

Za one sa „jeftinijim kartama u zadnjim redovima” da pojasnim: centralne gradske opštine (a u niskom startu su i ostale) najavile su akciju uklanjanja hamburgerdžinica, i sve tome slično, sa svojih teritorija. Sprema se, kažu, beskompromisna ofanziva na pavlaku, kečap, luk, urnebes i ostale priloge. Divlju, divljačku i mahnitu gradnju jošte ne pominju... Dobro, cenim da su tu prilozi daleko bogatiji, pa...

Ili je to, tek, taktika da izgladne „krivolovce” i nadzidače pa da im malaksalim i bledim stanu na rep, ko zna?! Tek, što smo jeli s nogu – jeli smo...

Verujte, nemam u vlasništvu nit’ suvlasništvu nijedan kiosk, s toga ni lični interes da branim taj esnaf. Ali, priznajem, imam nekoliko omiljenih, koji su tu gde jesu već iks-ipsilon vremena i baš ništa ne smetaju, štaviše.

Kao i kafane (s kojima smo umnogome raščistili) predstavljaju tradiciju našeg grada. Ne preterujem, verujte, protiv sam rugla, ražnja i šurenja praseta usred prestonice, ali masa tih lokalčića, što su im glave već na panju, postali su vremenom neizostavni deo nas.

Znate, kao nekada oni plastični kiosci PKB-a sa najukusnijim viršlama i kobasicama što su s oba kraja virile iz kajzerica, trouglastim jogurtima i minjonima koji su se s mukom odlepljivali sa papirnatih korpica?!

Danas danji patimo za njima, jer tu nije bilo reči samo o klopi.

Bili su mauzoleji nekih lepših vremena. Onih klinačkih, srednjoškolskih, il` studentskih dana... Koliko god se sve ostalo menjalo, oni su ostajali isti, u ime svih nas. Baš kakvi bi i mi voleli da smo...

Ovo je vreme nekih drugih derivata papkara i kopitara, ali princip je isti. I za današnjim kioscima patićemo kada ih ne bude bilo.

Opet, napominjem, ne mislim na silne ugostitelje s prefiksom „trovač” i njihove lepinje „ko duša”, al’ prekjučerašnja.

Mislim na ona mesta na kojima se generacijski završavaju izlasci i podvlači crta pod još jedno veče...

Na mesta na koja krišom odvedete dete da proba „šta je klopa”, ali da to ne prizna mami kada ga po povratku pita: „Zašto nećeš da ručaš?”

Da, na ona mesta na koja otrčite gladni posle svadbe i na koja odvedete goste što su vam došli iz daleka... usput im opijeno pripovedajući o tome šta ih čeka, kao da ih vodite pred Šumanovićevo platno...

Zbog toga, i još mnogo toga, mislim da su ove male pokajnice prerano došle na red, ako se, uopšte, ovde išta čini po nekakvom redu?!

Mislim, ima Beograd toliko pepela koji bi valjalo da otrese sa sebe, pre...

Ili, možda nema, što ćemo shvatiti tek pošto satremo te male ćumurne nemani, čiji pad će podići dovoljnu prašinu da još neko vreme ne vidimo ni iznad, ni oko sebe...

A, ima s tog horizonta štošta zanimljivog da se otrese, ukoliko nam se pojmovi o „sređivanju urbanističkog nereda” dijametralno ne razlikuju?!