Životno putovanje Brace Dimitrijevića

Proslavljeni, širom sveta poznati umetnik Braco Dimitrijević stiže uskoro u Beograd povodom predstavljanja svoje autobiografske knjige „Luvr je moj atelje, ulica moj muzej” („Fraktura”, Zagreb) u Dvorani Kulturnog centra Beograda 28. septembra u 19 časova. Pored autora o knjizi će govoriti pesnikinja Milena Marković, kao i urednik izdavačke kuće „Fraktura” Seid Serdarević, uz uvodnu reč Zorane Đaković Miniti, pomoćnice direktora Kulturnog centra Beograda.

Knjiga ima oko 1.000 stranica, primerci ovde još nisu dostupni, ali, prema najavi izdavača ona predstavlja umetničko i životno putovanje na pet kontinenata na koje je autor krenuo noseći sa sobom delove svojih zavičaja, Sarajeva i Dubrovnika, nasleđa svoga oca, jednog od najvažnijih jugoslovenskih avangardnih umetnika Voje Dimitrijevića i svoje majke, izvanredne Jelene Dimitrijević.

Slobodan Braco Dimitrijević rođen je 1948. godine u Sarajevu, završio je Akademiju likovnih umetnosti u Zagrebu.

Prvu izložbu imao je sa nepunih deset godina, a Hajrudin Šiba Krvavac je o njemu snimio film. U vrh avangardne umetničke scene lansirao ga je sedamdesetih godina prošlog veka ciklus „Slučajni prolaznik”, kada je na ulične fasade postavljao velike fotografije nepoznatih anonimnih ljudi. Oponašao je i druge načine veličanja važnih osoba gradeći spomenike slučajnim prolaznicima. Sredinom sedamdesetih u svoje instalacije ugrađuje slike pozajmljene iz muzejskih kolekcija. U karijeri dužoj od pet decenija ostvario je više od 160 izložbi širom sveta, njegova dela se čuvaju u više od 80 javnih kolekcija, među kojima su Gugenhajm muzej i Muzej moderne umetnosti u Njujorku, Muzej Žorž Pompidu u Parizu, Tejt modern u Londonu, Nacionalna galerija Hamburger Banhof u Berlinu…

Ekskluzivno, prenosimo deo iz autobiografske knjige „Luvr je moj atelje, ulica moj muzej”.

– Ime Slobodan dobio sam po Slobodanu Principu, nećaku Gavrilovom, bliskom očevom prijatelju i narodnom heroju, koji je ocu jednom prilikom spasio život, a zatim mu godinu dana posle izdahnuo na rukama. Otac mu je obećao da će, ako preživi rat i dočeka slobodu, sinu dati ime Slobodan. Po najboljem drugu i dugo iščekivanoj slobodi.

Godina moga rođenja, 1948, bila je važna ne samo za mene i moje roditelje nego i za ostatak sveta.

Tito je u junu iz Jugoslavije isterao Ruse, rekao istorijsko „Ne” Staljinu.

Amerikanci su počeli bez dozvole zalaziti u jugoslovenski vazdušni prostor sve do početka avgusta kad je jugoslovenska avijacija oborila dva američka aviona. Amerikanci su se pravdali da nije bilo namerno, da su pogrešili u navigaciji, a Tito odgovorio da su jugoslovenske vazdušne snage pogrešile što su pucale.

Taj incident svetskih razmera, koji je skoro prouzrokovao veliki rat, završio se kad je jugoslovenska država platila odštetu od 300.000 dolara porodicama poginulih pilota.

Jugoslavija se našla sama u pukotini između dva bloka, u velikoj razvalini između Istoka i Zapada.

Do kraja 1948. godine umrli su mi dve bake i deda.

Prolazim s majkom kroz veliki hol i monumentalno mramorno stubište. Stižemo na prvi sprat u ogromnu prostoriju s visokim plafonom i prozorima što gledaju na Miljacku. Još uvek mogu vratiti sliku oca na velikoj pokretnoj skeli kako slika gigantsko platno. To mi je prvo sećanje na oca u ateljeu.

Ta zgrada poznata je u svetu jer je na njezinom stubištu nadvojvoda Ferdinand održao svoj poslednji govor, praktično se oprostio od života. Živeo je još desetak minuta pre nego što će ga na sledećem gradskom uglu ubiti Gavrilo Princip, maloletni anarhist.

Iz kuta moje najdublje dečje intime to je zgrada u kojoj sam postao doživotno vezan za miris terpentina, za koji me vežu najlepše uspomene mog života.

Mark Šagal je jednom, upitan o poreklu ideja i motiva svog slikarstva, izjavio da, uprkos životu u Parizu i Njujorku, nikada nije skinuo blato rodnoga kraja sa svojih cipela.

U jednom intervjuu po odlasku u London izjavio sam: „I ja poput Šagala nikad s cipela nisam skinuo blato rodnoga kraja, jednostavno zato što blata na cipelama nikada nisam imao. Odrastavši na asfaltu grada u kojem sam se rodio, nosio sam na cipelama samo prašinu, prašinu povesti”.