Migranti su ljudska bića, a ne puki brojevi

Na nedavno završenom 80. Venecijanskom festivalu „Srebrni lav” za najbolju režiju pripao je italijanskom autoru Mateu Garoneu za film „Ja kapetan”, dok je nagrada „Marčelo Mastrojani” za najboljeg mladog glumca pripala šesnaestogodišnjem naturščiku, Senegalcu Sejduu Saru, za izvanredno odigranu glavnu ulogu.

Garone, kojeg naša publika poznaje, pamti i voli još od njegovih najranijih filmova („Primo amore”, „Estate Romana”, „Ospiti”, „Terra di mezzo”), preko „Gomore”, „Dogmena”, „Rijalitija” i „Pinokija”, sada pred publiku donosi vizuelno i humanistički kolosalno filmsko delo na temu migrantskih snova o Evropi i njihovih sudbina tokom pokušaja da je se dočepaju. I to čini na način na koji do sada nismo videli na velikom platnu niti u televizijskim reportažama. „Ja, kapetan” je za prikazivanje u Srbiji otkupila distributerska kuća „MegaCom Films” i njegova srpska premijera bi se mogla očekivati već na Festivalu autorskog filma u Beogradu...

Sve je u filmu tako autentično, detaljno, bogato i toliko toga novog u priči poznatoj sa velikih i malih ekrana, ali šta je vas navelo da nam je na ovaj način ispričate?

Ideja proizilazi iz moje želje da mogu da pokažem drugačiju perspektivu o događajima i pitanjima koja su nam svima dobro poznata. Mi, u zapadnom svetu, viđamo migrante na brodovima kako prelaze Sredozemno more, često vidimo spasilačke operacije, a onda se prebrojavaju žrtve i preživeli i nekako smo skloni da ih smatramo brojevima, a ne više ljudskim bićima. Moja ideja je bila da ispričam deo putovanja koji nikada mi u Evropi, u zapadnom svetu, ne vidimo. I to da ispričam iz perspektive migranata i da sve to ponudi izvor obrnutih snimaka. Odnosno, da preuzmem i usvojim pogled protagoniste ovog putovanja i pokušam da dam vizuelni portret onog dela putovanja za koji smo čuli, ali ga nikada nismo videli i nikada i nismo razmišljali o tome.

Tačno, mi migrante vidimo kad su već na vratima Evrope, s mora ili s kopna, ali nam pakao njihovog dolaska na naša vrata nije poznat?

Da, i to je veliki motiv ovog mog filma. Da bih osvetlio taj nama nepoznati deo morao sam se, naravno, osloniti na priče ljudi koji su zaista doživeli takvo pakleno putovanje i to je razlog zašto je tako puno detalja u filmu. Pokušaj da ponudim portret koji bi bio bez bilo kakvog didaktičkog sadržaja ili bilo kakve retorike. Samo srce filma, čist pogled kroz oči mog mladog glavnog junaka kroz koji otkrivamo svet koji i on sam otkriva. Pomalo može biti veoma oštar i nasilan, ali može da ponudi i ljudske susrete. S druge strane, ideja o takvom filmu me je podstakla da uđem u drugu kulturu. Samo sam pokušao da se stavim u službu ovih ljudi, da dam svoj pogled i svoje iskustvo kako bih mogao da im dozvolim da izraze svoj glas i svoje postojanje. Do sada nikada nisam imao priliku da to učinim.

Krucijalnu scenu na kraju filma, kada vaš junak Sejdu viče da kao kapetan izbegličkog broda nije izgubio nijedan život, doživljavam kao optimističku poruku i kao metaforu budućnosti u rukama mladih?

Može i tako da se gleda. Pred vama je kapital niza istinitih svedočanstava koje sam prikupio pre nekoliko godina, prilikom operacije spasavanja broda punog migranata pred obalama Sicilije i svedočanstva petnaestogodišnjeg senegalskog dečaka Fofane koji je ponosno uspeo da doveze 250 migranata u Italiju. Sada radi u jednom skladištu u Belgiji i ima 20 godina. Njegova priča je istinita i vi je u najvećem delu i vidite u filmu, s tim što se moj film završava nekoliko minuta pre krajnjeg epiloga. A stvarni epilog je bio takav da su Fofanu, iako je bio maloletnik, strpali u zatvor na šest meseci odmah po iskrcavanju, pod optužbom da je učestvovao u trgovini ljudima i švercu migranata, iako je on bio prisiljen da vozi taj brod od strane iskusnih i uigranih kriminalaca. Italijanskoj obalskoj policiji Fofana nikada nije rekao da je on bio kapetan broda, ali su ga svojom beskrajnom zahvalnošću i ukazivanjem počasti što ih je žive dovezao odali njegovi „putnici”. Fofana se u filmu zove Sejdu, baš kao i glumac koji ga tumači – Sejdu Sar, dečak kog sam pronašao u Senegalu.

Ostavili ste, dakle, kraj filma otvorenim za tumačenje?

Da, i to je zaista meditacija na temu duboke nepravde i dubokog kršenja ljudskih prava. Jer, zašto su ova deca sprečena da legalno putuju i otkriju svet i daju sebi bolju priliku. I zašto moraju da rizikuju svoje živote kako bi pokušala da ostvare svoj san, dok njihovi zapadni vršnjaci dolaze iz Evrope na odmor u Afriku i čak govore isti jezik. Ta deca, poput Sejdua i Mustafe ne mogu da shvate zašto to ne mogu da urade. To je veoma duboka nepravda i kontradikcija.

Toliko je čistote i nevinosti duše u očima Sejdua i Mustafe, oni su deca kao i sva druga: maštaju, sanjaju, repuju, željni su avantura, gledaju snimke na svojim telefonima i tako im je Evropa bliska?

Da, deca poput njih i poput Fofane koji je lično prošao kroz ovo putovanje iz najgorih noćnih mora naivno veruju da je dovoljno da skupe novac za put do Evrope, da je dovoljno da plate tamo nekom „organizatoru” putovanja do Libije, do mora i broda s kojim će doploviti do Italije. I to je to, san će im biti ostvaren. Ni oni, čak ni mnogo stariji ljudi, koji kreću na ovakvo putovanje neizvesnosti, ni ne slute da to podrazumeva i prolazak kroz Saharu, konstantne napade usputnih pljačkaša i ucenjivača i prelazak iz ruke u ruku trgovaca i švercera ljudi. Ne znaju da je to prolazak kroz pakao i konstantno susretanje sa smrću tokom putovanja. Jedino što unapred gotovo svi znaju jesu rizici putovanja Sredozemljem i mogućnosti brodskih nesreća i davljenja u moru, jer su snimke toga gledali. Drugo ništa ne znaju, a to drugo je često mnogo opasnije.

Kako ste uopšte pronašli ove malene glumce, je li istina da su živeli kod vaše majke kada ste ih odabrali za uloge?

Istina je, kada sam ih doveo smestio sam ih kod majke, ona i moja žena su brinuli o njima, tu su se prilagođavali i spremali uloge i učili o snimanju filma. Sejdua i Mustafu sam našao na kastingu u Senegalu i počeli smo da radimo zajedno. Shvatio sam da je važno da odaberem dečake koji nikada nisu bili u Evropi, jer se u očima vidi da li je nešto čisto i neiskvareno, što ne bih postigao da sam odabrao nekog ko već živi u Francuskoj ili Italiji.

Sa ovim filmom ste izašli iz onog što se zove zona komfora, snimali ste u Senegalu, u pustinji, u Libiji, na vama nepoznatom terenu?

Znate kako, film počinjem uvek od vizuelnog jer sam bio slikar pre nego što sam postao reditelj. Ovaj film nisam mogao da snimim van terena na koji se priča odnosi. Takođe, veoma je važno stvoriti čvrst odnos sa likom, a njegova želja je protivrečnost. Ljudsko biće je uvek na neki način u centru mog rada, ali i vizuelni aspekt je veoma važan. Naravno, ući u novu kulturu, u afričku kulturu koja nije iz mog kraja, jeste neka vrsta skoka udalj. Bio sam se zaista uplašio da rizikujem da budem u zamci, zarobljen u stereotipu ili klišeu koji sam mnogo puta video kod reditelja koji bi došli iz inostranstva da snime film u Italiji. Plašio sam se da mi se to ne dogodi u Africi i zato sam stalno držao svoje glumce i ispred monitora da mi oni ukažu ukoliko je nešto nelogično ili lažno. Takođe, režirao sam glumce na jeziku koji je za mene bio potpuno nov, tako da nisam mogao da ih razumem. Uvek sam imao prevodioca pored sebe. Ali, ne znam kako, ovaj je film postao pomalo magičan, sve je išlo kako treba. I dobra je stvar što sam po završetku snimanja filma prikazao prvo afričkim migrantima i oni su sa njega izlazili plačući. I tada sam znao da smo uradili pravu stvar.

Vi ste postali neka vrsta posrednika između njih i nas kojima njihova golgota nije bila do kraja poznata?

Ne znam da li sam neka vrsta posrednika ili ne, jer nisam izgubio tačku gledišta ni svoje iskustvo. Može se reći da smo zajedno sklopili neku vrstu braka. I pokušao sam da dam glas ljudima koji ne mogu da pričaju svoju priču, ali u isto vreme da ne izgubim svoj identitet i tako da mogu da prepoznam svaki pojedinačni kadar filma kao svoj. Za Afrikance koji su videli moj film on znači da smo stvorili nešto istinito, ali to se razlikuje od realizma.

Vi ste i autor nagrađivanog filma „Dogmen”, a na 80. Venecijanskom festivalu se francuski reditelj Lik Beson pojavio sa filmom istog naslova?

Ništa mi to nije zasmetalo. Beson je bio ljubazan da me pozove i pita: „Da li ti smeta ako svoj film nazovem ’Dogmen’, ako ti smeta, neću?” Rekao sam mu da nemam ništa protiv. I, ako ćete najiskrenije, postoji još jedan film koji se zove „Dogmen” i to iz pedesetih godina prošlog veka, tako da to i nije moj „izum”.