Bez predaka i potomaka

Izložba knjiga i panela pod nazivom „Bez predaka i potomaka” biće otvorena danas u 13 sati u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković” a povodom 140 godina od rođenja Franca Kafke, jednog od najvećih pisaca nemačkog jezika koji je svojim romanima i pričama zauzeo jedno od najvažnijih mesta u istoriji svetske književnosti.

Izložbu otvara dr Kristof Feldhus, direktor Gete instituta, pozdravnu reč upućuje prof. dr Aleksandar Jerkov, direktor Univerzitetske biblioteke a govore profesori Goran Radonjić i Ana Mitrevska, koji su pored profesora Miloša Todorovića, Vuka Petrovića i Miodraga Vukčevića priložili radove za prateću publikaciju koja izlazi kao dvadeseta u seriji „Klasici svetske književnosti – jubileji”.

Urednica serije, autorka i dizajnerka panela i pomenute publikacije je Vuka Jeremić iz Univerzitetske biblioteke, a njena koleginica Dragana Mihailović je autorka bibliografije „Franc Kafka u fondu Univerzitetske biblioteke” (na pratećem disku) i saradnica na realizaciji postavke koja sadrži monografije i periodiku na nemačkom, srpskom i drugim jezicima.

U predgovoru publikacije autorka objašnjava da je za naslov izložbe uzet deo Kafkinog dnevničkog zapisa iz 21. januara 1922, nastalog dve godine pre piščeve smrti, kada je već ophrvan bolešću i ima jasnu svest da mu je blizu kraj. U privatnom životu bilo je doslovno tako kako je napisano: bez potomaka, ali i bez pravih predaka, budući da je pisac u odnosu na oca, majku i sestre bio izuzetak u svakom smislu, osećajući se među njima „više stran nego bilo koji stranac... podoban samo kao posmatrač” (avgust 1913), shvatajući sebe „kao zlu kob porodice” (decembar 1914). Na isti način mogla bi se opisati i Kafkina književna sudbina: bez predaka, bez potomaka. Čitao je i veoma uvažavao Dostojevskog, Flobera, Klajsta, Dikensa, Strindberga, Kjerkegora, Ničea, i poneki trag iz opusa tih autora može se naći i u Kafkinim delima: na primer opsednutost krivicom i kaznom Dostojevskog, Dikensova zastrašujuća i teskobna atmosfera sudova, Floberovo načelo nepristrasnosti. Ali ne postoje autori na koje se direktno nadovezao i koji su na njega sudbonosno uticali.

– Slično je i sa Kafkinim uticajem na buduće stvaraoce. Nešto kafkijansko može se naći kod Kamija, Orvela, Hakslija, Bredberija: njihova dela bi se verovatno čitala drugačije da im nisu prethodila Kafkina, ali ovaj pisac nema pravih nastavljača iako se ostvarila tvrdnja Maksa Broda da će 20. vek biti vek Franca Kafke. S tim što on po svemu sudeći nije imao toliko na umu Kafkin književni uticaj koliko njegovu anticipaciju strahota koje je taj vek doneo čovečanstvu. Ipak ostaje otvoreno pitanje da li je Kafka imao u vidu svoj literarni status ili svoju životnu putanju kada je napisao: „Ja sam početak i kraj.” („Pismo ocu”) Na izložbi dominiraju publikacije koje sadrže tumačenja dela Franca Kafke, jer je ovaj pisac među onima čije je stvaralaštvo analizirano na bezbroj načina: u religioznom, biografskom, psihoanalitičkom, sociološkom, marksističkom, filozofskom ključu. Stotine stranica je napisano da se dokaže Kafkino gotovo proročko predviđanje totalitarnih režima, dehumanizacije čoveka i potpune kontrole pojedinaca od strane gvozdenog državnog mehanizma koji funkcioniše kao bezizlazni lavirint represije, pa je nedavno čak povučena paralela između priče „U kažnjeničkoj koloniji” i zatvora Gvantanamo, poznatog po naročitim tehnikama mučenja zatvorenika. Sa druge strane, posebnu biblioteku čine knjige napisane da bi se demantovala sva navedena tumačenja i ukazalo na pesničku autonomiju Kafkinog dela, njegovu neangažovanost, nezavisnost od ideologije, politike, istorije, religije, ali i odvojenost od piščevih ličnih konflikata, frustracija, strahova i osujećenja. Ipak se ne može poreći da samo Kafkino delo – zbog odsustva razrešenja, zbog magije višeznačnosti i nedovršenosti, zbog jakog utiska da se pisac naročito starao da zamagli i učini nejasnim ono što bi moglo biti razumljivo – kao da stalno poziva na tumačenje, ali mu se istovremeno i snažno opire – kaže autorka izložbe Vuka Jeremić.

Takođe navodi da svaka nova generacija doživljava (često neodređenu, ali uvek potpunu) fascinaciju Kafkinim delom što se možda može objasniti time da mnogi čitaoci u njegovim pričama i romanima prepoznaju svoj sopstveni, kako privatni tako i društveni svet, dakle život nas običnih ljudi, samo iz zaoštrene vizure. Strahovi i dileme današnjeg čoveka vezani za primenu novih tehnologija, posebno za zlokobne mogućnosti veštačke inteligencije, dodatno aktualizuju Kafkino uvek relevantno delo, čineći ga izrazito savremenim.