Život je uzbudljiv i neponovljiv

Mango, voće poreklom iz Indije, zelene, žute i, kad je plod prezreo, narandžaste boje. Glatka žilava kora koja nije za jelo prekriva sočno vlaknasto meso slatkastog ukusa i otužne gnjileži.

Novi roman Ljubice Arsić (Beograd, 1955), autorke „Čuvara kazačke ivice” i „Ikone”, koji je objavila izdavačka kuća „Laguna” iz Beograda, nosi naslov „Mango”. „Mango” je , takođe, ime svetskog lanca prodavnica moderne ženske odeće. U jednoj takvoj beogradskoj radnji, na početku Knez-Mihailove ulice, srele su se tri žene... Moto romana su reči Mišela Uelbeka: „Ako me iko voli na Zemlji ili među zvezdama, sad je vreme da mi da neki mali znak.”

U poslednje vreme sve je više spisateljica. Vladislava Gordić Petković pravi jasnu razliku između „ženskog pisma” i „ženskog pisanja”. Kako Vi gledate na tu stvar, gde je međa između ova dva načina pisanja?

Između visoke mode i robe sa buvljaka nije teško povući crtu. Žensko pismomnoge asocira na nešto manje vredno i trivijalno, jer se ženskost povezuje sa osećanjima, u našoj kulturi obeleženih kao nevažna u odnosu na intelekt koji imponuje. Zato se mnoge spisateljice brane od „ženskog pisma” kao od moljaca, a nije važno da li je pismo muško ili žensko ako je knjiga dobra. Mislim da je i te kako važno da li je neko muškarac ili žena. Zamislite da posle vođenja ljubavi kažete: Nije važno da li je muškarac ili žena, bitno je da je sve dobro izvedeno.Ne zaboravimo da i u „muškom pismu” ima mnogo kiča, s tim što je on opasniji jer je kamufliran u velike istorijske teme o sudbini naciona.

Junakinje Vašeg romana su žene u „najboljim godinama” koje bezuspešno tragaju za ljubavlju. Kako žene podnose prelazak u srednje doba?

Skoro isto tako teško kao i muškarci. Žene troše na pomade, vitamine, frizere i garderobu, posećuju kurseve joge i zdravog života. Muškarci posežu za alkoholom, novim modelima automobila, vršnjakinjama svojih kćeri, a ako su mnogo moćni, smišljaju neki rat. Muški način prevazilaženja krize zrelog doba je mnogo opasniji, skuplji, a i nije baš ni zdrav.

Sve žene su na ivici nervnog sloma, kaže jedna od junakinja, zato što su pravi muškarci nestali. Promenio se način života, promenili su se i muškarci?

Žene su se promenile više od muškaraca. Ne pristaju na ulogu žrtve a muškarac je sad preneražen jer je navikao na laž i manipulaciju kojima su žene vekovima pribegavale da bi preživele. Stvari se uvek zaoštravaju kad istina izbija na videlo, ljudi se i dele po tome koliko su u stanju da prihvate istinu. U mačo kulturi veliki je uspeh ostvariti ženski princip u svakom od nas, upotrebiti maštu, biti svestan svojih osećanja i intuicije, svog kreativnog naboja. Samo, ja tu borbu ne vidim u masama nego u pojedinačnom ljudskom srcu.

Da, ali samo prave žene i pravi muškarci mogu da spasu svet od potopa koji nadolazi?

To je opet ona stara priča u kojoj Bog i đavo biju bitku u srcu čovečijem. Od te bitke zavisi koliko ćemo biti pravi iznutra. Ako sam čovek u kome je Bog bar malo u prednosti, onda sam prava žena, ili pravi muškarac.

Sve propuštate kroz prizmu žensko-muških odnosa. Čak je i Beograd muškarac koji se oblači kao žena?

Gramatički rodovi u neživom svetu pokazuju da je čitav svemir oko nas seksualizovan. Berlin i Istanbul su sigurno muškarci među gradovima nasuprot nežnoj Firenci ili majčici Moskvi, koja je svojim rukama uvek uspevala da gurne uljeza i zaštiti svoju decu. Beograd sa muževnim Pobednikom na Kalemegdanu, obučen u dve reke, obavijen izmaglicom starinskog kroja, asocira me na one granične situacije muško-ženske privlačnosti, retke i kod ljudi i kod gradova.

Između lepog i surovog, kažete u romanu, ljudi se često opredeljuju za surovost. Kako to objašnjavate?

Lepota je harmonija, možemo u tome da uživamo samo ako i sami čeznemo za skladom. Ljude više interesuju TV emisije o ratovanju, pljačkama i zločinima, razvodima, incestu i tučama nego veličanstveni zalazak sunca ili Maneova slika. Treba da budemo, kako kaže Crnjanski, bezbrižni, laki i nežni da bismo uživali u snežnim vrhovima i trešnjama iz zavičaja.

Roman je prepun erotskih scena. Vrlo ste hrabro, rekao bih prevratnički, ušli u ovu priču?

Nisam razmišljala o smelosti. Erotika provocira pisca da traži način kako bi je opisao jer se u njoj krije zamka da sve sklizne u prostakluk i jeftinu, dosadnu pornografiju. Pornografija je dosadna, kao sve ono vulgarno u životu. U stvari, ljudi mahom nisu maštoviti, dosadno pričaju, dosađuju se dok rade svoj posao, vode ljubav. Na piscu je da učini život interesantnim, da sa njega skine sve presvlake i prekrivače i pokaže koliko je život uzbudljiv i neponovljiv.

Sijamsku mačku Fani ste iskoristili da do kraja otvoreno progovorite o nagonima žena, ali i muškaraca?

Maca Fani je neumoljiva ženstvenost koja snažno krči sebi put. Ona ne glumi, ne pretvara se, uživa u sebi i zna šta hoće. Ona je slika prirodne ženskosti koja zvezdama, kroz arlauk, saopštava da je ostavljena i da joj treba ljubav. Moja Fani je poput Mona Lize. Za ostali svet koji je naučio da laže i da se pretvara, ona je tajna.

Smeta li Vam što život junakinja u romanu upoređuju sa junakinjama u popularnoj TV seriji „Seks i grad”?

Ne, ne smeta mi, serija i moj „Mango” se uzajamno reklamiraju.

-----------------------------------------------------------

Lažni moral

Da li je ova knjiga i protest protiv lažnog morala (i stida) u savremenoj srpskoj književnosti?

Javni moral je svuda lažan, ne samo u Srbiji. Javno mnjenje je uvek kočenje i silovanje kreativnog ličnog mišljenja. Zato volim pisce koji ne prezaju da se primaknu istini ma kakva ona bila. Kao Flober i Nabokov, majstori nad majstorima.