Vreme manjina

Malo je verovatno da bi članice UN koje su priznale Kosovo naglo prionule sprovođenju „savetodavnog mišljenja“ ICJ ukoliko bi ono bilo suprotstavljeno njihovoj dosadašnjoj politici, jer „mišljenje“ ICJ ne podrazumeva tu vrstu obaveze. Generalna skupština UN može da postupi u skladu sa mišljenjem ICJ, a i ne mora, iako je tražila savet. Na kraju, Međunarodni sud pravde ima pravo i da, pozivajući se „na okolnosti“, okonča postupak i – ne da svoje mišljenje.

Pošto savetodavno mišljenje nema snagu presude, o istom pitanju može se bilo kada započeti sudski postupak u arbitražnom sudu ili ICJ. Ima nekoliko primera kada su se države posebnim ugovorima obavezale da će savetodavno mišljenje ICJ za njih biti obavezujuće, ali to nije slučaj traženja savetodavnog mišljenja o proglašenju nezavisnosti Kosova. Štaviše, Srbija se unapred obavezala da će postupati u skladu sa mišljenjem suda; tu izjavu, koja se može smatrati „jednostranim pravnim aktom“, dao je ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić.

 Ograničenja međunarodne pravde

Poznavaoci rada ICJ upozoravaju da rešenje kosovskog problema nije realno samo uz pomoć savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde. Zato inicijativu Srbije u UN ocenjuju kao „pametan potez“ ali i „parkiranje problema“, čime Srbija „kupuje vreme dok prozapadna vlada pokušava da pridruži Srbiju Evropskoj uniji“. Ako bi mišljenje ICJ bilo povoljno za Srbiju, ono bi moglo da osnaži zahteve Srbije da se o statusu Kosova ponovo povede međunarodna rasprava. S druge strane, jasno je da su mogućnosti za promenu uspostavljenog stanja pomoću mišljenja ICJ male, kao i da će pritisci na Srbiju da prizna „realno stanje na terenu“ ubuduće biti veći.

Priznanje „realnosti“ bi donelo nove dileme, a pitanje oko kojeg će se u svetu i ubuduće lomiti koplja jeste da li je Kosovo zaista „presedan“, početak neke nove prakse u međunarodnim odnosima? I da li primer Kosova, uz eventualne „klonove“ po svetu, može da utiče na novu praksu tako što bi to postalo novo „običajno pravo“, ili je to jedinstven, „sui generis“ slučaj na kugli zemaljskoj? Države koje su priznale nezavisnost Kosova tvrde da je to unikatan primer, ali su im argumenti tanki. Francuski predsednik vlade Nikola Sarkozi je nedavno upozorio Rusiju da treba da razume evropsko odbacivanje nezavisnosti dve otcepljene gruzijske pokrajine, jer je i „Rusija isto činila u slučaju Kosova“. Čime je posredno priznao povezanost primera Kosova i osamostaljenih gruzijskih pokrajina. Ni Moskva nije dosledna, pa je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov od strane zapadnih medija „uhvaćen“ u opisivanju kosovskog kao „sui generis“ primera, što je američki, a ne ruski stav.

Sva ta zbrka je rezultat primene duplih standarda kada SAD i EU sa jedne, a Rusija sa druge strane, u skladu sa vlastitim interesima od slučaja do slučaja različito podržavaju celovitost postojećih država (Moldavije, Srbije, Azerbejdžana, Gruzije…) odnosno pravo na „samoopredeljenje“ manjina i naroda. Srbija, koja je monopol u odbrani Kosova prepustila Rusiji, sada je u neugodnoj situaciji jer sve jača Rusija (posle uspeha u Gruziji ali i zbog novih mogućnosti koje kosovski presedan otvara u Ukrajini) ima sve više interesa da i sama podrži pravo na otcepljenje nekih manjina.

 Novo pravo: otcepljenje ugroženih manjina

Ukoliko bi opisani trend dobio novi podsticaj u međunarodnim odnosima, to bi Srbiji donekle otežalo borbu za celovitost zemlje, iako bi delovima srpskog naroda van granica Srbije otvorilo prostor da se pozovu na novouspostavljeno pravo na samoopredeljenje.

Pravo na otcepljenje manjina priznavali su retki teoretičari, poput Teodora Vajtera u slučaju Južnog Tirola (koji je danas ipak u sastavu Italije). Zašto? Zato jer delovi naroda koji već „poseduju“ svoje nacionalne države u skladu sa današnjim stanjem međunarodnih propisa i praksom nemaju pravo da u drugim državama, gde žive kao manjine (bez obzira na brojnost te manjine), podižu svoju novu državu. A na Kosovu se dogodilo upravo to – rođena je još jedna država albanske većine, iako se ta činjenica maskira raznim zgodnim argumentima u vidu lažne „multietničnosti“ ili se proglašenje nezavisnosti tumači kao „nužda“ pošto su „propali pregovori“.

Ali ako Kosovo dobije širu međunarodnopravnu i legalnu potvrdu svoje državnosti ili ako taj primer budu sledili drugi „sui generis“ primeri, onda će to biti prekretnica u međunarodnim odnosima. Ne treba zaboraviti da je međunarodno pravo zasnovano na presedanima, pri čemu je praksa razvijenih zemalja bila glavni pokretač uspostavljanja novih pravila. Neki teoretičari međunarodnih odnosa su još sredinom sedamdesetih godina prošlog veka tvrdili da dolazi vreme „otcepljenja manjina“, ali samo pod uslovom da se manjina nađe u vrlo teškom položaju, pa im ne bi bila garantovana mogućnost postojanja i preživljavanja u nekoj državi, a vlada te države „ne bi predstavljala celo njeno stanovništvo“. Većina članica EU i SAD sada na primeru Kosova uvode pravo „otcepljenja manjine“, pozivajući se na pravilo prema kome je zaštićen integritet samo onih država koje nisu „nasilne“ i koje su utemeljene u skladu sa principom samoopredeljenja naroda.

Da bismo neki (novi) poredak smatrali pravno utemeljenim, zakon koji važi za njega (npr. Kosovo) mora da važi za sve. A onda bi nastavak aktuelne „aneksione krize“, započete nastankom druge albanske države na Balkanu, mogao da ima odjeke ne samo na Kavkazu, nego i u Bosni i Hercegovini, u kojoj bi pripadnici konstitutivnih naroda na toj osnovi mogli da se pozovu na svoje novo pravo na otcepljenje, pravo koje im Badinterova komisija 1992. godine nije priznala.

Ukoliko bi novo pravo u pogledu uređenja prava manjina postalo opšteprihvaćeno, Srbija bi verovatno mogla da razmisli i o spoljnopolitičkom „rezervnom scenariju“ prema kome u novom krugu pregovora sa kosovskom vladom ne bi unapred odbacila mogućnost da, kao što to danas traže mnoge članice Unije, prizna državnost dela Kosova pod uslovom da se srpskim „eksklavama“ (a ne enklavama), dakle delovima svoje državne teritorije na Kosovu, prizna isto pravo na „eksterno“ samoopredeljenje koje bi bilo priznato albanskoj manjini na Kosovu u sklopu celovite Srbije. I sve to uz recipročno rešenje statusa manjina i brzu integraciju u EU, čime bi u istom dahu bile „izbrisane“ granice. Ako bi se takva de fakto podela Kosova uspostavila bez upotrebe sile, na osnovu pregovora, uz poštovanje novog prava na samoopredeljenje manjina, Rusija bi sigurno podržala odluku Srbije. Dogovoreno rešenje, pa makar uz cesiju teritorija, bilo bi teško, ali bi donelo dobitak svima. Ruska podrška bi usledila zbog njenih interesa na Kavkazu, a SAD bi Kosovu osigurale ulazak u UN i garanciju za postojanje, na šta Priština sada, kada Kosovo postoji samo kao međunarodni režim pod protektoratom NATO i ne kao prava država – ne može da računa.

Izvesno je da bi takav predlog naleteo na velike prepreke, posebno jer bi rešenje kosovskog problema u skladu sa dosadašnjim pravilima međunarodnog prava (što podrazumeva poništenje jednostrano proglašene nezavisnosti) bilo za sve, pa i Srbiju, bolje i sigurnije. Ako to ne bude ostvarivo, onda samo univerzalno, a ne parcijalno i nepotpuno priznavanje prava na samoopredeljenje ugroženim manjinama – može da dovede do veće stabilnosti na Balkanu. Sadašnja upotreba dvostrukih aršina, pozivanjem na neistinu o „sui generis“ primeru Kosova, samo odlaže uspostavljanje vladavine prava i ometa evropsku integraciju čitavog regiona.