Dr Debejki mi je preokrenuo život

VIŠE OD SPORTA
Srbija je u svetu poznata po sportistima, umetnicima, situaciji na Kosovu, broju haških zatvorenika... Ali, ima u Srbiji i onih koji svojim učinkom, kao naučnici, nadmašuju i svetske stručnjake, pa time daju svetu novu sliku Srbije.

Jedan od njih je profesor dr Miodrag Ostojić (62), kardiolog, pomoćnik direktora Kliničkog centra Srbije za internu medicinu i – naš sagovornik za ovu priliku.

Uz sva priznanja, i prisustvo u nizu svetskih foruma, on je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti u kojoj zauzima posebno mesto u Predsedništvu.

Osnovni zadatak ovog, planetarno obrazovanog, kardiologa je da naše srce i sve krvne sudove kontroliše, čuva nizom saveta, leči i, ako mora, proširuje specijalnim cevčicama, stentovima. I sve to iz samo jednog razloga: da bi nam produžio život!

Šta Vam je donela „Nedelja srca”?

Svake godine se ova svetska fešta fokusirala na nešto specifično: na krvni pritisak, gojaznost, šećer, povećane masnoće… a zatim se uvidelo da ne bi trebalo lečiti svaku bolest pojedinačno. Jer, važnije je da se istovremeno napadnu svi faktori rizika, pa je ove godine cela manifestacija bila pod nazivom „Da li znaš svoj rizik”. 

Objasnite šifru zdravlja: 0 - 3 - 5 - 140 - 5 - 3- 0

Šifra zdravlja je inteligentan način da se dopre do svesti svakog pojedinca u odnosu na faktore rizika koji dovode do rane ateroskleroze. Centralni broj 140 opominje nas da gornji pritisak ne sme da nam bude viši od te cifre. A tri broja levo i tri desno od centralnog imaju svoje objašnjenje. Čitamo ih sleva: 0 - nula pušenja, 3 - tri kilometra šetnje dnevno, 5 - pet obroka dnevno uz dosta voća i povrća. Sledeći broj 5 nam „kaže” da ukupan holesterol ne sme da bude veći od pet, 3 je oznaka za maksimum lošeg holesterola, a poslednji broj, broj 0 je oznaka za gojaznost (i šećernu bolest) koja se meri obimom struka. Muškarci ne bi smeli da imaju struk „širi” od 94, a žene od 80 centimetara.

Čime jačate svoje srce?

Ranije sam trčao svaki dan po tri, četiri kilometra, a i sad se bavim fizičkim aktivnostima: plivam četiri, pet puta nedeljno, povremeno vežbam i u teretani... Bavim se onim što preporučujem i drugima.

Kad ste odlučili da budete lekar?

U mojoj porodici lekar je bio svetinja. To je bio stav moje pokojne majke Olge. Imao sam, kao desetogodišnjak, reumatsku groznicu, za koju se kaže da „liže zglobove, a ujeda srce”. Išao sam i na kontrole kod kardiologa. I već u tim godina sam znao da ću biti lekar.

A kad se to dogodilo?

Bio sam student generacije, s prosečnom ocenom 9,58. Imao sam tada 24 godine, ali nisam mogao da biram gde ću da se zaposlim. Želeo sam odmah da privređujem, a ne da volontiram. Nisam imao baš mnogo uslova za život. Majka mi je poginula šest meseci pre diplomskog. Moja nedoumica bila je na tromeđi: onkologija, neurohirurgija, kardiologija. Išao sam na intervju kod profesora onkologije i nisam prošao!

Zašto?

Onkologu dr Blagoju Neškoviću nije se svideo stav koji sam naveo kao razlog mog izbora onkologije. Rekao sam da na Institutu za rak ima mnogo neistraženih odnosa, pa mi to daje šansu da nešto otkrijem... A on je prijateljima koji su me odveli do njega kazao: „Ovaj mali hoće odmah nešto da otkrije, a mi ovde godinama gledamo kako se deli jedna jedina ćelija. Nije on za nas”...

I šta ste tada učinili?

Otišao sam do kardiologa profesora dr Božidara Đorđevića i profesora dr Srećka Nedeljkovića, inače poznatog šahiste. Oni su me primili i zbog toga što mi je akademik profesor Đorđević, pri polaganju interne medicine, na četvrtoj godini, rekao: „Mladiću, ako želite da dođete kod mene, javite mi se kad diplomirate”. Ali, tu je trebalo isto da volontiram, pa je tako došlo do onog mog pokušaja na onkologiji.

Da li Vam je šah pomogao u daljoj karijeri?

Jeste, ali ne presudno. Na Omladinskom šampionatu Evrope u Holandiji, u Groningenu, osvojio sam treće mesto, u vreme kad je profesor dr Nedeljković bio selektor državnog tima Jugoslavije. Posle toga je odlučio da igram na omladinskoj tabli protiv Rusa. Bio sam na prvoj godini fakulteta. Pristao sam, uz jedan uslov: da mi pomere polaganje četiri ispita. Trojica profesora su pristala, a jedan nije. I tada sam, teška srca, odustao od tog meča i šah potisnuo na drugo mesto u životu.

Kako je reagovao profesor Nedeljković?

Prihvatio je moj stav uz puno uvažavanja. Naša saradnja bila je i ostala veoma plodna. Uz njega sam spoznao najbitnije profesionalne životne odnose. Kad sam 1977. nostrifikovao diplomu za studijski odlazak u Ameriku, uz preporuku profesora Nedeljkovića, stigao sam do profesora Majkla Debejkija, koji je nedavno umro.

Ipak, šta Vam je dao šah?

Šah mi je bio tajni savetnik. Šah je život u malom. Veoma poštena igra. Naučio me mnogo toga: koncentraciji, strategiji, taktici, kombinaciji, traženju ideja... Sebi sam, zahvaljujući šahu, lakše priznao da postoji bolji od mene i da to uvažavam, bez sujete i ljubomore. Sve ove šahovske principe primenio sam i u životu, a i u akademskom nadmudrivanju.

Kome prenosite ova iskustva?

Studentima i mlađim kolegama, ali i svojoj deci, sinu Mladenu (31), koji je završio medicinu, i ćerki Olgi (26), koja je završila menadžment. Učim ih da vole posao koji rade, ukoliko ne budu mogli, kao ja, da rade posao koji vole.

Kako Vas je primio dr Debejki? 

Jedan naš bolesnik je morao na operaciju srca kod dr Debejkija, a profesor Nedeljković je, kao pratioca, odredio mene. Profesor Debejki me je tada posebno primio na razgovor od samo 45 sekundi. Pitao me je: „Kako mogu da Vam pomognem”? Rekao sam: „Želim da usavršavam znanje iz kardiologije, posebno veštinu snimanja srčanih krvnih sudova. Imam sve uslove i preporuke”. Odgovorio je: „OK. Javite se šefu odeljenja kardiologije”. Učinio sam to. I taj šef, dr Manus Odonel je rekao: „Dođite kad hoćete. Novac nije problem. Povećaćemo Vašu stipendiju”. 

I kad ste opet došli u Ameriku?

Stigao sam u Hjuston sledeće godine. Ostao sam uz dr Debejkija i njegov kardiološki tim dvanaest meseci. A kad sam odlazio imao sam potrebu da od dr Odonela, koji je vodio brigu o mom kompletnom boravku u Hjustonu, dobijem jedan odgovor. Pitao sam ga: Šta Vam je rekao dr Debejki pre godinu dana? I dobio sam iznenađujući odgovor: „Samo mi je kazao – brini o ovom momku”... Za mene je to dokaz da moćni ljudi, kad to žele, mogu da vam, ne trošeći mnogo reči, pomognu za 45 sekundi. A to je bila prekretnica u mojoj karijeri.

Da li ste tada mogli da ostanete u Hjustonu?

Jesam. Tada su Debejkijevi pacijenti, o kojima sam vodio brigu, bili nekadašnji svetski šampion u boksu Džoe Luis, pa pevač svih vremena Frenk Sinatra... Međutim, uvek sam imao moralnu obavezu da se vratim u Beograd i pomognem profesoru Srećku Nedeljkoviću koji je ovde razvijao kardiološku školu. Poziv iz Amerike dobio sam i u vreme bombardovanja, 1999. godine, zvali su me da dođem u Hjuston. Ipak, ostao sam u Beogradu.

A život tamo i ovde?

Život je tamo sasvim drugačiji. Novac je, uglavnom, na prvom mestu, a on za mene nije od najpresudnije važnosti. Drugi, ljudski, humani odnosi više me obuzimaju. Nikome ne zavidim na imovini. A i što se tiče lepote naših ljudi, pogotovo dece, retko gde mogu da se sretnu tako lepa lica i tako zdrava pamet kao kod nas.   

Da li ima razlike između srca žene i srca muškarca?

Ona se razlikuju u poetskom smislu. A u kardiološkom su veoma slična. Ženske arterije su nešto uže, pa pri proširivanju stentovima može da bude više komplikacija. Ali značajno je da žene, zbog estrogena koji se kod njih luči, a koji štiti srce, „daju”muškarcima deset godina prednosti. Ono što muškarca muči u pedesetoj, ženu čeka u šezdesetoj. Uostalom, žene su jača bića od muškaraca.

Koju hranu preporučujete?

Pet zdravih obroka sa puno voća, povrća i nekoliko obaveznih dnevnih dodataka: pedesetak grama sirovog badema, tri grama belog luka, desetak grama crne čokolade, čašu crnog vina. Sve ovo uz obaveznu fizičku aktivnost.

Kako seks deluje na rad srca?

Veoma pozitivno. Pri tom odnosu dolazi do lučenja svih hormona. Šire se krvni sudovi... To znači jedan ležeran seks deluje blagodarno na ceo organizam, kao i sva druga prijatna događanja: smeh, fizičko vežbanje, crno vino, crna čokolada...

Šta je to sportsko srce?

Primer za to je naš renomirani bivši košarkaš Ljubodrag Simonović koji je imao 35 otkucaja srca u minutu, što je na granici ugradnje pesmejkera. Ali, on je, u toku utakmice, podizao nivo otkucaja na našu normalu (80), pa je tako lako podnosio sve napore...

Čime se ponosite?

Svojom decom, naravno. Ali, izuzetno sam ponosan i na svoj kardiološki tim povezan jednom neprekidnom zlatnom niti. Ova nit učvršćuje uglednu kardiološku školu od akademika Đorđevića, profesora Nedeljkovića, akademika Kanjuha i drugih slavnih profesora, pa do generacija lekara koje sam ja imao sreće da odaberem, a oni su rođeni u razdoblju ranih pedesetih do osamdesetih godina prošlog veka.

Koji je Vaš profesionalni stav?

Uvek mi je bilo važnije znanje od zvanja.

Šta Vam je najvažnije?

Zadovoljan sam onim što sam postigao u životu i sad očekujem da moja deca pronađu sebe, kako profesionalno tako i emotivno.

Šta cenite kod ljudi?

Iskrenost i nesebičnu spremnost da se pomogne drugima, pre svega.

Šta biste menjali u Vašoj prirodi?

Kad bih ponovo prolazio isti životni put, više vremena bih posvetio porodici, a medicini bih prišao sa nešto manje strasti.