Teško je živeti u strahu kada je jedini lek presađivanje organa

Odslužio sam vojni rok dobrovoljno jer sam imao veliku želju da nakon toga ostanem i radim u vojsci. To sam i pokušao 2017. godine i sve je bilo u redu sve do poslednjeg pregleda, snimanja pluća na rendgenu. Tu me je sačekao ogroman šok. Na snimku su videli uvećanu srčanu senku i umesto mog očekivanja da već za koji dan počnem da radim, završio sam u bolnici. Tu počinje moja borba.

Nakon raznih ispitivanja i pregleda, rečeno mi je da imam ozbiljan problem sa srcem i da će me poslati iz Niša u Univerzitetski klinički centar Srbije u Beogradu, gde će ispitati šta je u pitanju. Međutim, to je išlo veoma sporo, a ja sam želeo da što pre saznam šta je problem. Dobro sam upamtio rečenicu jednog od lekara nakon moje molbe da me pošalju što pre. Rekao je: „Beograd nema čarobni štapić, ne možemo da ti damo novo srce.” Ta rečenica me mnogo pogodila i zabolela, jer je meni svejedno gde se nalazim, samo sam želeo da saznam koji problem imam.

Nakon prijema u UKCS i novih pregleda, ustanovljeno je da bolujem od kardiomiopatije, bolesti srčanog mišića. Uzrok nije mogao da se nađe, ali to mi nije bilo bitno jer me najviše zanimalo rešenje. A tu me je sačekao još veći šok. Lekovi mogu da uspore bolest, ali ne i da je izleče. Jedino trajno rešenje je transplantacija srca.

Ugrađen mi je defibrilator, uređaj koji je služio da elektrošokom pokrene srce u slučaju naglog zastoja, dobio sam jaku terapiju, i stavljen sam na listu čekanja za presađivanje srca.

Nedugo zatim, izbila je epidemija virusa korona tako da su i transplantacije stavljene „na čekanje”. Kako je sve to potrajalo, moje stanje je bilo sve gore. Počeli su da se javljaju otoci nogu i nagomilavanje velikih količina tečnosti u stomaku zbog oslabljenog rada srca, a samim tim i gušenje i ogromno zamaranje. Sve što su lekari mogli bilo je pojačavanje već jake terapije, ali ni to nije pomagalo. Više puta sam ostajao u bolnici gde su morali da mi punktiraju tečnost iz stomaka. Ali sve to je bilo kratkotrajno. Već nekoliko dana po izlasku iz bolnice tečnost se vraćala, stomak i noge su oticali sve više, i došlo je do toga da mi je problem bio čak i da ustanem iz kreveta, u kome sam morao da ležim sa minimum dva jastuka, jer drugačije nisam mogao da dišem.

Kako je stanje nastavilo da se pogoršava, sve češće je nailazila depresija, a najveća podrška u toj borbi bila mi je verenica. Čupala me je kako je znala iz tih depresivnih stanja i verovala više od mene da nešto može da se promeni.

Tračak nade je bila vest da je posle nekoliko godina konačno odrađena transplantacija srca, ali sa dodatnim pogoršanjem stanja i ta nada je prošla. Toliko mi je bilo loše da nisam mogao sam sebe da podnesem. Doneo sam odluku da je najbolje da se rastanem sa verenicom Anđelom, iako niko od nas dvoje to nije želeo. Anđela je bila toliko dobra prema meni da sam smatrao da ne zaslužuje da toliko pati pored mene, ako ja već moram.

Tri dana nakon toga, kada sam se najmanje nadao, 26. aprila, zazvonio je telefon, znao sam da me zovu iz bolnice. Ali s obzirom na to da sam za desetak dana imao zakazanu kontrolu pomislio sam da je možda nešto oko promene termina. Javio sam se i medicinska sestra sa odeljenja za transplantacije mi je rekla da doktorka ima nešto da mi kaže, i tada sam znao šta je u pitanju. Doktorka Emilija Nestorović, načelnica odeljenja za transplantacije srca, rekla mi je da postoji mogućnost za transplantaciju, da nemaju još uvek saglasnost porodice za doniranje, ali da krenem za Beograd. U tom trenutku sam osećao i sreću i strah, a najviše neizvesnost. Znao sam da mogu da mi jave da nisu dobili saglasnost, ili da organ ne odgovara meni... Brzo sam pozvao hitnu pomoć, pokupio stvari i krenuo.

Ceo put mi je protekao u strahu da telefon ponovo ne zazvoni sa lošim vestima i samo sam želeo da stignem do bolnice u nadi da ću dobiti novo srce i novi život. Kad sam stigao, urađene su mi analize i nakon par sati čekanja rečeno mi je da je porodica donora dala saglasnost i da ću biti operisan.

Vrlo brzo našao sam se u operacionoj sali. Operacija je protekla kako treba. Naredni dan sam prespavao, a kada sam se probudio i shvatio da je sve u redu, osetio sam ogromnu sreću jer sam dobio novo srce. I novi život. Usledio je oporavak i već nakon nekoliko dana sam ustao iz kreveta. Osećao sam se sve bolje i bolje, da bi se nakon mesec dana vratio kući. Oporavak je dug, u početku mora mnogo da se vodi računa, ali se polako sve vraća u normalu i ja se osećam odlično. Sa verenicom sam ponovo zajedno. Presrećan sam zbog svega, nema više gušenja i zamaranja, mogu konačno da šetam, mogu da živim normalno.

Ali ništa od svega toga ne bi bilo moguće da nije bilo plemenitih i velikih ljudi, porodice donora koji su u najtežem trenutku za njih dali saglasnost za doniranje i dali mi novi život. To su moji heroji i neizmerno im hvala na tome. Veliko hvala i kompletnom timu odeljenja za transplantaciju srca. Odličan tim sjajnih i profesionalnih ljudi koji su tu saglasnost za doniranje sproveli u delo. Nadam se da će se svest o važnosti transplantacije kod ljudi sve više podizati i da će u budućnosti biti sve veći broj transplantacija, jer je mnogo ljudi koji čekaju taj najvažniji poziv u životu. Ja sam svoj najvažniji poziv, hvala bogu dočekao, ali bih isto tako voleo da svi koji čekaju – dočekaju, jer znam koliko je teško živeti u strahu kada je jedino rešenje transplantacija. Donorstvo je herojstvo.