Što manje gratisa to niža cena

Kad škole ne bi tražile gratise za učenike, kad ne bi insistirale da nastavnici budu smešteni u jednokrevetnim sobama i kad bi se smanjili porezi na naknadu profesorima za brigu o deci, đačka putovanja bi bila značajno jeftinija, ukazuje za „Politiku” Zoran Serdar

Svake polusezone, od proleća do jeseni pa od jeseni do narednog proleća, cene đačkih putovanja rastu za deset do 15 odsto i nema nade da će biti niže, više puta u razgovoru za „Politiku” ponovio je Zoran Serdar, predsednik Odbora za dečji i omladinski turizam Nacionalne asocijacije turističkih agencija – Juta. To znači da će aranžmani za izlete, ekskurzije, rekreativne nastave, koji budu u vidu ponuda stizali školama na javne nabavke koje se sada raspisuju, koštati više nego putovanja ugovorena u martu, i da će na tenderima u drugom polugodištu ove školske godine ponude biti još skuplje.

– Kad krenu na ekskurziju đaci često ne poznaju dovoljno drugare iz svog a kamoli iz drugih odeljenja. Putovanja i služe da se upoznaju s vršnjacima iz generacije, da se rađaju prijateljstva iz tih poznanstava, pa i prve simpatije. Treba insistirati da cene budu što pristupačnije, jer svima je u interesu da putuje što više dece – kaže Serdar.

Cenu đačkih putovanja izuzetno poskupljuju gratisi koje sve škole traže za đake slabijeg materijalnog stanja, na primer da na 20 učenika koji plaćaju jedan ide besplatno, ili za blizance – da plaća samo jedan a putuju oba. U zabludi su oni koji misle da organizatori đačkih putovanja ikome daju gratis ekskurziju, izlet ili rekreativnu.

– Agencije ne daju gratise učenicima, ne daju ih ni hoteli, osim potencijalno za dva vozača ako ima više od 50 putnika, to jest gostiju. U cenu aranžmana ulaze sva ona putovanja koja ne plaćaju deca kojima je dodeljen gratis, nastavnici, vođa puta, lekar... Svi ti troškovi sublimiraju se u cenu aranžmana. Poenta je da što je manje gratisa to je niža cena. Ukoliko gratisa za učenike ne bi bilo cena bi bila drastično niža, recimo, ekskurzije od oko 40.000 dinara bile bi sigurno jeftinije za više od 2.000 dinara po detetu – objašnjava Serdar.

U praksi neretko se za gratis ne prijavi nijedan učenik u odeljenju, i oni roditelji kojima bude ponuđen ne žele da ga prihvate, pa se to „besplatno” putovanje koje u stvari podiže cenu deli na nekoliko đaka „da ne propadne”.

Finansiranje takozvanih dnevnica za učitelje i nastavnike je posebna priča i u njoj nije sporna dobra volja i želja roditelja da izdvoje i više od 1.000 dinara po danu za non-stop brigu prosvetnih radnika o deci. Problem je što ova naknada nije jasno definisana propisima, jer ona formalno nije obavezna stavka aranžmana a oporezuje se kao da jeste i mora da se isplati preko agencije.

– Porezi opterećuju cenu profesorskih dnevnica za brigu o deci i do 60 odsto ako se isplaćuju preko agencije, što značajno poskupljuje putovanje, naročito višednevno. To u praksi znači da roditelj mora da plati 1.600 dinara da bi nastavnik dobio 1.000 dinara po danu putovanja. Trebalo bi propisima urediti da se ove dnevnice koje utvrđuju i plaćaju roditelji isključe iz poreskog sistema ili da se isplaćuju preko škole i da se plaća svega deset procenata na oporezivi deo kao što je nekada bilo – ukazuje šef Odbora za dečji i omladinski turizam Jute.

Ilustracije radi, na nivou jednog razreda sa četiri odeljenja na razliku u opterećenju nastavničke dnevnice porezima koji idu do 60 odsto umesto do deset procenata potroši se iznos dovoljan da skoro celo odeljenje ode na jednodnevni izlet.

Još jedna stavka mogla bi da doprinese pojeftinjenju đačkih putovanja – da škole ne traže isključivo jednokrevetne sobe za nastavnike.

– Neke škole traže isključivo jednokrevetne sobe za svoje nastavnike, to drastično uvećava cenu aranžmana, jer maltene isto košta jednokrevetna i dvokrevetna. Moram da kažem da nastavnici nisu osam sati angažovani na đačkom putovanju nego su 24 sata na poslu. Konstantno brinu o deci. U iks slučajeva za tri decenije u turizmu sam video da profesori ne nose pidžame na ekskurziju, jer i ne spavaju. Dežuraju na smenu, šetaju po hodnicima, osluškuju da li su svi zaspali, proveravaju decu, jer – znamo šta se dešava. Evo moje dete je prošle godine bilo treći razred osnovne škole i nije htelo da spava do tri ujutru na rekreativnoj nastavi, šta da kažemo za ove starije. Po pravilniku su zabranjeni alkohol i droga, ali se profesori brinu da li će neko dete, ipak, da se napije ili ne daj bože koristi opijate, preskače terase hotela. To je ogromna odgovornost. Taj grč koji se vidi na licima većine prosvetnih radnika na ekskurzijama ne može da dočara, a čini mi se da tu posvećenost neki roditelji ne prepoznaju – zaključuje naš sagovornik.

Šta predškolcu znače tri hotelske zvezdice

Pravilo da deca odsedaju u hotelima s najmanje tri zvezdice u redu je za inostranstvo ali ne i na nivou naše države, smatra Zoran Serdar.

– Šta predškolcu od šest godina ili osnovcu od devet znače tri zvezdice na rekreativnoj. Ništa. Njima je bitno da je sve čisto i da se druže. Mogli bi da borave u odmaralištima koja nemaju takvu kategorizaciju a imaju jednako dobre uslove i dosta povoljnije cene. O tome sam razgovarao s bivšim ministrom prosvete Brankom Ružićem. Imao je razumevanja. Skoro da smo došli do pisanja novog pravilnika ali se onda dogodila tragedija, pa ostavka i sad ko zna kad će se to pitanje ponovo pokrenuti. Izvesno je da su hoteli u Srbiji izuzetno skupi, nekad s razlogom a nekad bez razloga. Dešava se da podižu cene jer su sami, nemaju konkurenciju na mnogim lokacijama u Nišu, Kladovu, Vrnjačkoj Banji... Drugo, stranci su počeli da dolaze, što je dobro, zauzimaju kapacitete, penzioneri s vaučerima takođe, ali cena prati potražnju, da ima više smeštajnih kapaciteta za decu bila bi povoljnija – konstatuje Serdar.

Prevoz i ulaznice ozbiljno utiču na cenu

Najveći procenat cene ekskurzija nosi prevoz, napominje Zoran Serdar, šef Jutinog odbora za dečji i omladinski turizam. Cena goriva diktira troškove prevoza, a kako kaže, ide do dva evra po kilometru za nove dabldekere.

– Do Rima ima 3.300 kilometara, primera radi. Na to se nadovezuju i cene svih putarina i poreza usput, pa ček-pointi, turističke takse, parkinzi... – dočarava. Kad se pravi program putovanja nastavnici gledaju da bude što bogatiji, da se što više obiđe, da đaci što više vide i posete, na kraju i da se umore da bi noću iscrpljeni spavali. A ulaznice nisu zanemarljiv trošak.

– Od 2019. godine nema više besplatnog ulaza na lokalitete ili u muzeje za đačke grupe s potvrdom škole. Na primer u Grčkoj: Epidaurus, Mikena, Akropolj, Meteori, Delfi... – samo ulaznice kad se sve saberu koštaju i više od 60 evra, počevši od tri-četiri evra za Meteore do 20 evra za Akropolj – ilustruje Serdar.