Paralelna istorija slučajnosti

Rodio se kao Slobodan Braco Dimitrijević 1948. godine u Sarajevu.

Ime je dobio po Slobodanu Principu, nećaku Gavrilovom, bliskom prijatelju njegovog oca Voje Dimitrijevića i narodnom heroju, koji je Bracovom tati jednom prilikom spasio život, a zatim mu godinu dana posle izdahnuo na rukama. „Otac mu je obećao da će, ako preživi rat i dočeka slobodu, sinu dati ime Slobodan. Po najboljem drugu i dugo iščekivanoj slobodi”, piše u autobiografskoj knjizi Luvr je moj atelje, ulica moj muzej Braco Dimitrijević. Više od 1.000 stranica ispisivano je desetak godina na aerodromskim pauzama između letova, bez naročitog vremenskog plana. Knjigu je objavila Fraktura iz Zagreba, a promocija je zakazana za četvrtak 28. septembar u 19 časova u Dvorani Kulturnog centra Beograda.

Braca Dimitrijević je studirao elektrotehniku, fiziku, ali završio Likovnu akademiju u Zagrebu. Posebna strast su mu jedrenje i skijanje (dva puta je skijao za reprezentaciju Jugoslavije).

Iz Sarajeva se otisnuo put Londona sa suprugom Nenom 1971.

Njegov otac Vojo Dimitrijević bio je učesnik NOB-a, ali posle rata isključivo je posvećen slikarstvu. Između ostalog, autor je avangardnog spomenika Gavrilu Principu iz 1950. u Sarajevu.

Imao je Braco Dimitrijević privilegiju da u kući roditelja upozna Ivu Andrića, da kao klinac uskoči Titu u krilo, a kasnije zahvaljujući sopstvenim uspesima bude u društvu najpoznatijih svetskih pisaca, umetnika, muzičara…

Impresivna je lista muzeja u kojima je izlagao i u kojima se nalaze njegovi radovi, kao što su Gugenhajm muzej i Muzej moderne umetnosti u Njujorku, Muzej Žorž Pompidu u Parizu, Tejt modern i Britanski muzej u Londonu, Nacionalna galerija Hamburger Banhof u Berlinu…

U vrh avangardne umetničke scene lansirao ga je sedamdesetih godina prošlog veka ciklus „Slučajni prolaznik”, kada je na ulične fasade postavljao velike fotografije nepoznatih ljudi. Oponašao je i druge načine veličanja važnih osoba gradeći spomenike slučajnim prolaznicima. Sredinom sedamdesetih u svoje instalacije ugrađuje slike pozajmljene iz muzejskih kolekcija.

Naslov knjige Luvr je moj atelje, ulica moj muzej na najefikasniji način izražava filozofiju Bracinog umetničkog rada. U velikoj meri je kreirao svoju umetnost u muzejima, a ciklusom velikih fotografija slučajnih prolaznika utemeljio je ono što se dana zove public art, tj. umetnost u javnom prostoru.

Sa Bracom Dimitrijevićem razgovarali smo putem video - linka uoči njegovog dolaska u Beograd.

Rođeni ste u Sarajevu, studirali u Zagrebu, u Beogradu ste jedan od začetnika konceptualne umetničke scene. Kako vas danas doživljaju ovi gradovi, kako vi to vidite?

Mislim da me svaki umetnički milje doživljava kao domaćeg uključujući i London, Pariz i Njujork.

Ali slabo vas je bilo u Beogradu u smislu veće, samostalne izložbe?

Pa ne organizujem ja izložbe, kustosi me zovu... Ali, kada ste spomenuli da sam začetnik konceptualne scene, moram da podsetim da je međunarodna izložba „In the moment” dala pečat Studentskom kulturnom centru 1971. godine na otvaranju SKC-a, i na toj izložbi su izlagali svi pioniri konceptualne umetnosti od Jozefa Bojsa preko Janisa Kunelisa do Sola Levita. To je dalo ton kasnijem programu SKC-a.

Vi ste zapravo inicirali dolazak čuvenog Jozefa Bojsa na Aprilske susrete u SKC 1974. godine.

Da. Bojs i ja smo još 1971. izlagali zajedno u galeriji „Lučio Amelio” u Napulju, gde smo se sprijateljili i ja sam ga nagovarao da dođe, pa je 1974, kada smo već bili u fazi bliskog prijateljstva, došao na Aprilske susrete. Tada je SKC-u poklonio svoj rad...

Koji je kasnije oštećen u požaru, a tokom bombardovanja 1999. i nestao.

Da.

Kako je izgledao vaš susret sa Bojsom? On je bio pripadnik regularne vojske Vermahta, nije bio član nacističke partije. Kako ste se zbližili?

Kada sam upoznao Bojsa, on je tada već imao status superzvezde. Oko njega je bilo više kamera nego oko Vorhola i Džegera zajedno. Posle otvaranja izložbe u Napulju sedeli smo sami za doručkom i tada mi je ispričao da je bio okupacioni vojnik. Pokupili su ga s fakulteta i otišao je u Zagreb. Kada je prebačen na Istočni front, rekao mi je da je Istočni front spram partizanskog rata u Jugoslaviji bio Diznilend! Zato što je doživeo, kada bi sedeo pored Save, da prođe neko dete, izvadi šmajser, zapuca i ubije mu dva-tri druga. A na Istočnom frontu se znao plan kad počinje granatiranje, nije bilo ovakvih iznenađenja.

Početak vašeg umetničkog delovanja locirate veoma rano – u desetu godinu života. Opišite nam taj inicijalni događaj, taj početak vaše karijere i koji je aspekt tog događaja bitan – umetnički ili socijalni?

Danas kad gledam te slike one su slikarski dobre, to je bio dečji ekspresionizam. Moji roditelji su izlazili oko osam sati uveče, a vraćali se oko ponoći, pa sam se ja uvek trudio da završim sliku pre nego što se oni vrate. Ali taj sociološki aspekt je mnogo važniji. Bio sam svestan činjenice da mi je otac poznati umetnik kao i činjenice da mnoga deca iz moje škole imaju dar za crtanje, ali nemaju ulja na platnu. Davno pre Mekluana sam shvatio da je medijum i kontekst pokazivanja dela jako bitan.

I kad bi se roditelji vratili, kako su reagovali?

Uvek bi se obradovali, iako su se tada teško nabavljale boje, otac ih je nabavljao iz Pariza, posebno zlatnu boju, pa mislim da bi se svaki drugi roditelj naljutio na dete što troši dragoceni materijal. Ali moj otac je imao razumevanja i radovao se mojoj umetnosti.

Autor ste „Posthistorijskog traktata” iz 1976. godine, koji je preteča postmoderne i drugih „posttendecija”. Šta je u osnovi ove postistorijske filozofije?

Uvek me interesovala neka paralelna realnost. U autobiografiji se spominje poznati sarajevski lik Valter, legenda za koga zna cela bivša Jugoslavija, ali spominje se i čovek koji je isto tako bio važan za pokret otpora, međutim, činjenica da je preživeo nije mu bio nikakav životni plus. Valter je otišao u legendu, a ovaj u zaborav.

Razni su primeri iz istorije umetnosti koji potvrđuju da se odvijala ta paralelna ili alternativna istorija. El Greko je na primer 200 godina čekao da bude otkriven!

Poznata je iz te knjige moja priča, bajka o dva slikara.

Jednom davno u selu su živela dva slikara i jednog dana kralj je, loveći nedaleko, izgubio psa. Našao ga je u vrtu kod jednog od tih slikara. Ime mu je bilo Leonardo da Vinči, a ime drugog slikara ljudi nikad nisu saznali. Naravno, to nema veze sa Leonardom da Vinčijem, to je bajka, ali ona oslikava jedno stanje u kome od dva protagonista na kraju ostaje samo jedan, i to zahvaljujući slučaju. To je bilo nešto što me oduvek interesovalo i tako je nastala moja tema posthistorije i moja knjiga Posthistorijski traktat. Ova priča je kasnije bila citirana u filmu oskarovca Alfonsa Kuarona Velika iščekivanja s Robertom de Nirom i Gvinet Paltrou.

I na toj temi bazira se i ciklus umetničkih dela, tj. instalacija koje se sastoje iz originalnog umetničkog dela, jednog predmeta i jednog organskog proizvoda poput voća ili povrća...

Taj ciklus je nastao na osnovu ove moje filozofije o sintetičkoj viziji sveta u kojoj će svi aspekti i sve sfere koje postoje u životu biti predstavljene kroz umetničko delo.

Slika koja se pojavljuje u tim instalacijama je originalno umetničko delo. O tome je na naslovnoj stranici pisao i londonski Tajms. Do sada je najskuplja slika bila Van Gogov autoportret koji je u tom trenutku bio procenjen i osiguran na 120 miliona evra koju sam koristio za moju samostalnu izložbu u muzeju Orse u Parizu. Struktura tih triptiha je ista. Jedno remek-delo koje predstavlja duhovnost, zatim neki svakodnevni predmet i na kraju nešto što dolazi iz sveta prirode, što je nezavisno od sveta kulture i ima sopstveni ciklus nastajanja.

Kako vi dobijete to originalno delo?

Pa teško... U početku, za prvi triptih, morao sam šest meseci da pregovaram s direktorom Nacionalne galerije u Berlinu, a onda lagano kroz svoje samostalne izložbe, kao npr. u Muzeju u Menhegladbahu, jer je direktor tog muzeja odlučio izlagati samo žive umetnike, dobio sam priliku da koristim muzejski depo.

U vašoj knjizi ponudili ste niz fotografija, a jedna koja će svakako privući veću pažnju jeste ona s Mikom Džegerom. Gde ste se sreli i o čemu ste razgovarali?

Bilo je svakako više susreta sa Džegerom, a ta fotografija je snimljena na otvaranju Tejt modern galerije u Londonu 2000. Za susret sa Džegerom mogu da zahvalim jednoj osobi s londonske umetničke scene koja je držala Indika galeriju, poznatu između ostalog po tome što su se u njoj sreli Joko Ono i Džon Lenon. Ako me pitate o čemu smo razgovarali, sećam se da sam mu predlagao da kupi nekretninu negde na Jadranu.

U vašoj knjizi govorite i o Krleži i za njega kažete da je „prevelika karoserija s malo konja”. Šta time poručujete?

U principu ne volim intelektualce koji monopolizuju svoju sredinu. To je dosta svojstveno provincijalnim sredinama, gde se pojedini intelektualci ponašaju kao dežurni skretničari koji pokazuju kuda bi trebalo da idu umetnost i kultura. Tako da je Krleža za mene neinteresantna figura za razliku od, na primer, Tina Ujevića, koji je sretao i Tristana Caru i druge avangardne likove i nije imao tendenciju niti želju da bilo koga ubeđuje šta je umetnost a šta nije.

I Suzan Zontag zamerate neki vrstu licemerja.

Ona je bila na Zapadu medijski mrtva dok se nije desilo Sarajevo. Do tog rata imala je prilike da piše o umetnicima istočno od Trsta, ali je tu priliku iskoristila u trenutku kada je u Sarajevu bilo mnogo kamera, tj. kada je videla kolike su medijske mogućnosti bile u ovom porušenom gradu.

Bili ste dečak kada vam je Andrić dolazio u kuću u posetu vašim roditeljima. Kako ga se sećate?

On je zračio intelektualnom otmenošću, u ponašanju je imao skromnosti, topline, ali i engleskog džentlmenstva. Iz drugih izora znam da kada bi neki jugoslovenski ambasadori pozivali Andrića, on bi rado došao u velike metropole kao što su London, Pariz i to koristio da ode u Britanski muzej ili biblioteku. Dok neki drugi pisci nisu mogli podneti ideju da su ti gradovi veći od njih samih.

Zanimljivo je kako ste upoznali Gintera Grasa?

U Berlinskoj akademiji nauka i umetnosti 1977. bio je neki prijem na koji sam bio pozvan. Međutim, nisam procenio značaj događaja, pa sam se neadekvatno obukao i čak zakasnio. Jedina dva slobodna mesta su bila za centralnim stolom. Tu sam seo i započeo najbanalniji razgovor s čovekom pored koga sam seo. On mi je rekao da piše, ja sam mu rekao da slikam, on kaže da i on slika i ja kažem da ponekad i ja pišem i ispričam mu onu priču o dva slikara. U pauzi između dva serviranja sam prošetao i upoznao se s jednom gospođom koja mi je rekla: „Mi se ne znamo, ali primetila sam da sedite za stolom s Ginterom Grasom!” Kad god sam kasnije sretao Grasa u Berlinu, on me je uvek pitao da li smo saznali ime drugog slikara.

Stvaralaštvo upoređujete sa skijanjem. Gde je paralela?

I u umetnosti i u skijanju potrebno je vladanje prostorom i vremenom i donošenje brzih odluka.

Jednom ste mi ispričali da ste „preskijali švajcarskog ministra”!

U karijeri mi je dosta pomoglo poznavanje jedrenja i skijanja. Ljudi koji su visoko rangirani i koji borave na jedrilicama, skupim skijalištima, bez obzira na to koliko su kultivisani imaju predrasudu da smo mi koji dolazimo s Balkana manje obrazovani. Tako da su mi i jedrenje i skijanje pomogli da ljudi lakše prihvate i razumeju moju umetnost.

Koju svoju izložbu doživljavate kao najznačajniju?

Za mene je jedna od najbitnijih samostalna izložba u Tejt galeriji 1985. u Londonu, zatim u Muzeju Menhengladbah 1975, što je za moju generaciju bilo najelitnije izlagačko mesto na svetu. Značajan je i Muzeju Ludvig u Kelnu 1984. i posebno Ruski državni muzej u Sankt Peterburgu 2005. Tada sam dobio priliku da radim s remek-delima Maljeviča, Tatlina, Gončarove i tu mi se ostvario san da napravim instalaciju s Maljevičevim Crnim kvadratom i Tatlinovim slikama iz rane faze. Maljevič je mitska figura za našu generaciju.

Da li su sarajevski nadrealisti izašli iz vašeg šinjela?

Pa možda su oni uzimali ono što je meni otpalo sa stola.

Da li je, kako kaže Miljenko Jergović, Braco „sarajevski mangup iz dobre kuće”?

Možda ima istine u tome, jer većina dece iz dobrih kuća završe kao dosadna deca iz dobrih kuća. Nadam se da sam pokazao da to nisam.