Utopije subjektivnog posmatrača

Brankovina ‒ Više od pola života proveo sam daleko od sopstvenog jezika. Da ga ne bih zaboravio, banalizovao, osiromašio, čuvao sam Nenadovićeva „Pisma iz Italije” na dohvat ruke i povremeno ih nasumično otvarao da bih pročitao nekoliko redova ili nekoliko stranica na savršenom, kristalno jasnom, lepršavom, neposrednom srpskom jeziku koji me je prožimao kao krepko, dobro odležalo vino. Njegov jezik postao je moja sigurna kuća, godinama pre nego što je njegovo ime povezano sa mojim, priznanjem koje danas primam.

Ove reči, juče u Brankovini, u porti Crkve Svetih arhangela, nadahnuto je izgovorio Branko Anđić, pisac, novinar, esejista, prevodilac, ovogodišnji dobitnik Nagrade „Ljubomir P. Nenadović” koju Matična biblioteka „Ljubomir Nenadović” Valjevo tradicionalno dodeljuje za najbolji putopis na srpskom jeziku u protekloj sezoni. Priznanje je zaslužio za delo „Na mapi Utopije”, svojevrsno „putopisno razotkrivanje tri Amerike”, u izdanju „Lagune”

– Ko hoće da bude slobodan, mora da misli svojom glavom. Nenadovići, svi odreda, uvek su bili takvi, kao što je njihova misao i njihovo delovanje bilo uvek duboko vezano za tradicionalni duh srpske nacije ‒ besedio je Anđić nakon što je iz ruku Violete Milošević, direktorke valjevske biblioteke, primio nagradu.

‒ Pravoslavni Istok ili pragmatični Zapad? Pitanje koje se danas manihejski postavlja suviše glasno i suviše često kada se govori i razmišlja kojem carstvu treba da se prikloni srpski narod. Pitanje koje bi Ljuba Nenadović, kad bi danas prošetao čaršijom, kao savrešen spoj evropskog racionaliste i poštovaoca tradicionalnog srpskog ustrojstva, laka srca smesta odbacio. Zašto se ne ugledati na njega? Zašto ne prihvatiti ono najbolje od oba svetonazora koji se za slobodne ljude koji misle svojom glavom nikako ne isključuju ‒ pitao je Anđić. Ko ne želi da upozna svet, teško da će upoznati sebe, rekao je on i dodao da kada je počeo da piše knjigu o utopijama Novog sveta nije bio svestan da će to biti svedočanstvo i o njegovim utopijama, utopijama subjektivnog posmatrača.

‒ Ali odavno znamo da objektivnost nije na visokoj ceni u umetnosti. Traganje za bilo kakvom utopijom, kao i pokušaj da se ona izgradi, bilo u bučnom velegradu ili „daleko od razuzdane gomile”, uvek je potvrđivanje prava čoveka na novi početak. Potraga za sigurnom kućom – istakao je Branko Anđić.

Reklo bi se da su u Anđićevoj knjizi „Na mapi Utopije” stala tri hiljade trista tri čuda ovoga sveta, iz tri Amerike, više uzduž, a ponekad i popreko njih, rekao je prof. dr Mihajlo Pantić, uz prof. dr Radivoja Mikića i Vladimira Šekularca, član žirija koji je doneo odluku o priznanju za najbolji putopis.

– Ako knjiga „Na mapi Utopije” počinje detinjom maštarijom o poniranju u batiskafu koji se probija kroz led, što će nas sve odreda podsetiti na nedavnu stvarnu epizodu zaranjanja do olupina „Titanika” sa tragičnim ishodom, Branko Anđić svoja putešestvija i svoja umstvovanja povodom njih, ne zaboravljajući ni porodične pretke, ni Beograd iz koga je krenuo da mu se posle dobrog dela života provedenog u Buenos Ajresu konačno vrati, završava željom da svemir premestimo u ili na našu planetu. Što je, razume se, utopija, kao što je u osnovi svako putovanje utopijske prirode, motivisano namerom da dospemo u neki predeo gde će sve biti na svom mestu, u sanjanom, ali nažalost nikad dosegnutom skladu, nas samih, i nas među drugima ‒ rekao je profesor Pantić. I obrazloženje žirija zaključio konstatacijom da je knjiga „Na mapi utopije” zapravo knjiga o putovanju po sebi, što je čini upravo putopisom naročite vrste, zbog čega i „biva nagrađena nagradom imena Ljubomira P. Nenadovića, sina Protinog čiji je dnevnik takođe u znatnoj meri putopis”.

Pisac, novinar, prevodilac

Branko Anđić je rođen 1952. godine u Beogradu, diplomirao je na beogradskom Filološkom fakultetu. Pisac, novinar, prevodilac, bio je suosnivač i urednik književnog časopisa „Pismo” i urednik „Književnih novina”. Radio je kao dopisnik novinskih agencija i saradnik književnih časopisa i drugih medija u Jugoslaviji, Srbiji, Španiji, Argentini, Urugvaju, Čileu i SAD. Već nekoliko decenija živi u Buenos Ajresu. Autor je romana i priča „Veličina sveta”, „Posle svirke”, „Lavica liže rane”, „Kao iz kabla”, „Ovo je istinita priča”, „Plejbek”... Priredio je i učestvovao u priređivanju nekoliko antologija hispanoameričke i argentinske savremene pripovetke, prevodio sa španskog i engleskog dela latinoameričkih i severnoameričkih pisaca.