Navijači nisu uvek u pravu

Navijanje je kao strast koja toliko obuzme čoveka i zagospodari njime da joj se teško može odupreti. Navijač se ponaša u izvesnom smislu drugačije nego ostali ljudi – kao da je omađijan. Bez obzira na životno doba i profesiju, navijači su u mnogo čemu slični, ali se po mnogim osobinama i razlikuju, pa se zato može govoriti o tipologiji navijanja.

Onima koje sport ne privlači i koji nemaju to zadovoljstvo da osete lepotu i dramatiku sportske borbe, ponašanje navijača izgleda čudno. Nije tu, međutim, reč o nenormalnom ponašanju već o dejstvu poznatog psihološkog mehanizma identifikacije. Navijanjem se čovek brani od teškoća i neuspeha koje doživljava na drugoj strani. U stvari, mi se najčešće identifikujemo s onima koji su jači od nas, jer uspeh drugih tako doživljavamo kao vlastiti, pogotovo ako nismo kadri sami da ga postignemo. Smatra se da ljudi bez samopouzdanja koji nisu baš uspeli u životu imaju jaču potrebu za ,,identifikovanjem“ sa svima koji u društvu uživaju status ,,velikog“ i ,,jakog“.

Nedavna dešavanja u vezi s incidentom na fudbalskoj utakmici između Crvene zvezde i Hajduka iz Kule bacaju novo svetlo na navijače i navijanje. Jedan od navijača nasrnuo je i brutalno napao čoveka, u ovom slučaju policajca u civilu, nanevši mu povrede opasne po život. Ceo slučaj dobio je epilog na sudu i taj takozvani navijač osuđen je na deset godina zatvora. Međutim, izricanjem presude ovom mladiću nije stavljena tačka na ceo slučaj. Uprava Zvezde kao da ne shvata u čemu je problem - oglašava se saopštenjem i okrivljuje medije ,,zbog potenciranja loših, a ne pozitivnih stvari“. Začuđujuće je da u Zvezdi čvrsto staju u odbranu ovog navijača, potpuno zanemarujući žrtvu – čoveka kojem je život bio ugrožen i koji je podvrgnut dugotrajnom lečenju.

Imamo razumevanja za Zvezdinu brigu o navijačima koje sportski stručnjaci nazivaju ,,dvanaestim igračem“, ali ovakva agresivnost prema nedužnom čoveku ne može se nikome praštati. Svaki klub, pa i Crvena zvezda, dužan je da pravi razliku između navijača i pseudonavijača. Ako se Zvezda energično ne ogradi od svojih pseudonavijača i ne osudi njihovo ponašanje, moguće je da će se utakmice igrati pred praznim stadionima. Nijedan ozbiljan roditelj neće, uostalom, hteti da dođe na utakmicu i sa sobom povede svoju decu.

Psiholozi sporta ne propuštaju priliku da kažu da je navijanje važan regulator ljudskih osećanja, neka vrsta ,,ventila sigurnosti“ pomoću kojeg se naročito mladi ljudi oslobađaju unutrašnjih napetosti i negativnih poriva koji su inače svojstveni ljudima svih uzrasta i nivoa obrazovanja.

Mislim da je Crvena zvezda isuviše jak klub da bi morala da toleriše, ili što je još gore, da se solidariše s nesportskim ispadima jednog ipak manjeg dela svojih navijača. U principu, Zvezda treba da brine o navijačima i da stane u njihovu odbranu, ali samo ako su u pravu.

psiholog