Žrtva se nasilniku vraća u proseku jedanaest puta

Nijedan nasilnik nije agresivan 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji i svih 365 dana u godini. Da je tako, verovatno nijedna žena na svetu ne bi ostala u nasilnoj vezi ili braku. Međutim, ono što žrtvu drži uz nasilnika jeste činjenica da je on najčešće Doktor Džekil i Mister Hajd u jednoj osobi. Red nasilja, red nežnosti recept je za „kolač” koji joj on godinama priprema u porodičnoj „pećnici” i servira za sva tri obroka dnevno, sprečavajući je da siđe sa klackalice dileme – razvesti se ili ne. Zbog toga neka istraživanja govore da se žena u proseku nasilniku vraća čak jedanaest puta pre nego što definitivno odluči da izađe iz tamnog vilajeta nasilja. Ukoliko joj on prethodno ne presudi, upozorava psiholog Ana Radovanović.

Naša sagovornica skreće pažnju na činjenicu da je nasilje „treći partner” u vezi dvoje ljudi praktično od prvog dana – zabavljanja, a ne braka. To je grudva koja se godinama kotrlja i vremenom poprima intenzitet i obim lavine, a nasilnik svoju žrtvu suptilno i sistematski izoluje od svih osoba kojima se može požaliti i od kojih može zatražiti savet ili pomoć – pre svega od razvedenih prijateljica koje su živi dokaz teze da je bolji dobar razvod nego loš brak. Kada obezbedi manevarski prostor za agresivno delovanje na dnevni red dolaze pretnje sa agresivnim sadržajem. Zatim slede ponižavanja, pa fizičko nasilje, pa povremeni periodi milosti i nežnosti, kratkotrajni „medeni meseci” tako da je žena stalno na psihičkoj klackalici. Vremenom, ona ulazi u taj začarani krug vređanja, ponižavanja, uvreda i ucena i počinje da veruje u ono što joj nasilnik govori – da je glupa, ružna i nesposobna, a „hiljadu puta ponovljena laž postaje istina”. A na pitanje – zašto se prelazi preko prvog šamara, ona odgovara: „Zato što se šamar ne prepoznaje kao nasilje.”

Za nasilje u porodičnoj ili partnerskoj relaciji vezani su brojni mitovi, a jedan od njih glasi da postoji profil tipične žrtve nasilja. Ana Radovanović demantuje ovo uverenje i upozorava da svaka žena, bez obzira na svoj obrazovni, starosni, socijalni ili materijalni status, može postati žrtva agresije svog partnera.

– Različite životne situacije nas čine jačima, ali i ranjivijima – ako se ženi dogodi neka dramatična promena na poslu, koja može biti vezana za prelazak na lošije radno mesto, smanjenje plate ili čak otkaz, to može da se odrazi na njeno samopouzdanje. Ako izgubi jednog ili oba roditelja, odnosno brata, sestru ili nekog člana porodice za koga je bila veoma vezana, može postati depresivna i ranjivija. Neki partneri tada mogu zloupotrebiti njenu ranjivost i mentalnu krhkost i ona lakše može postati žrtva nasilja nego u situaciji kada je stanje „redovno”. Razlozi zbog kojih žene ostaju u braku sa despotom mogu biti i poruke „pokupljene” na putu odrastanja iz primarne porodice u vidu saveta tipa – „sramota je razvesti se”, „zadatak je žene da čuva brak”, „i ja sam trpela agresiju da bih tebe izvela na pravi put”... A put na koji se izvode deca – žrtve ili svedoci porodičnog nasilja obično vodi u brak sa agresivnim supružnikom – objašnjava naša sagovornica.

Ipak, dodaje Ana Radovanović, najdominantniji razlog zbog kojeg žena ostaje u braku sa nasilnikom jeste njeno intimno uverenje da će se on promeniti. One veruju da agresija nije deo prirode njihovog partnera i nalaze opravdanje za nasilje u samozavaravanjima, tipa – iznervirao ga je šef, gužva je u prevozu, smanjena mu je plata, nervozan je zbog lošeg vremena, zabrinut je zbog detetove loše ocene u školi. Vremenom, opravdanja ima sve manje, a nasilja sve više, objašnjava naša sagovornica.

Identifikacija i žene-taoci

Dešava se i da kćerka zbog agresivnog ponašanja oca dođe do zaključka da su „svi muškarci isti” i svesno odustane od osnivanja sopstvene porodice zbog dramatičnih uspomena iz porodice porekla. A objašnjenje za sinovljevo nasilje nad majkom – ujedno i žrtvom očeve agresije – nalazimo u poznatom fenomenu identifikacije (sina) sa agresorom: poistovećujući se sa ocem nasilnikom, sin veruje da će se oca manje plašiti i da će ga otac više voleti ukoliko mu ponašanje bude „sličnije”. Razlog zbog kojeg žene rešavaju da izađu iz začaranog kruga nasilja obično je dugogodišnja agresija, odnosno kap koja je prelila čašu. Nekada je to nasrtaj na dete, a nekad su to batine koje su ugrožavajuće za život. Treba imati na umu i činjenicu da mnogim ženama nedostaju pravne informacije tipa – kome se obratiti za pomoć u slučaju razvoda braka. Većina je zaplašena da će im brakorazvodni sudija „oduzeti” decu i dodeliti ih agresivnom ocu – što je, takođe, jedan od faktora održavanja ovakvog braka. Ipak, treba otvoreno reći da je nezavidna ekonomska situacija najčešće ta koja od žena pravi taoce ovakvih brakova”, zaključuje Ana Radovanović.