Priroda je veliko pozorište

Koliko sam predstava u svom pozorišnom veku video, ni sam ne znam, ali nikada se nisam sreo sa predstavom, sa pozorišnim činom koji bih mogao dovesti u vezu sa „Štifterovim stvarima” Hajnera Gebelsa u produkciji Teatra Vidi iz Lozane. Izgleda da je pozorište kao neviđeni čin bila i namera reditelja ove predstave, izvedene u jednoj od dvorana Sava centra.

Hajner Gebels svoju predstavu određuje kao „zvučno vizuelnu instalaciju koja poziva publiku da sluša i posmatra”. U bučnom i burnom dobu upravo smo ove dve stvari zaboravili da činimo: da slušamo, da gledamo, da dignemo pogled sa sebe! Dve ključne reči koje će vas uputiti kako da gledate i slušate „Štifterove stvari”, delo nastalo po tekstovima zaboravljenog nemačkog romantičara Ada Iberta Štiftera, jesu priroda i romantika.

Hajner Gebels, nema sumnje sluti, i oseća, da je čovekov svet, unutarnji i spoljni, pretrpan, tesan, zasićen. Gde da baciš oko, šta već nisi video, šta da slušaš, što već slušao nisi, šta da dodirneš, što toliko puta dodirnuo nisi! Kuda, i gde, da odeš gde bio nisi; gde nestade tajno i nepoznato, izvorno, nedirnuto, nevino, samopokrenuto? Gebels nam predočava čudnu, čarobnu, čarolijsku vezu prirode i tehnologije, miran srećan spoj, umesto sukoba, narušavanja, pokušavajući, retkom kejdžovskom muzikom kao kombinacijom šumova, žamora, tonova, igrom svetlosti i njenih neočekivanih, otkrivalačkih pokreta i boja, pa elementima drevnosti, vode, na primer, kapima vode, kišom koja nikog ne uznemirava, nikom ne preti, i ne obećava, retko viđenim slikama i prizorima, da kreira gotovo nemoguće: svet koji vidimo po prvi put. Da li je moguće prizvati romantično i nedirnuto, prevladanu daljinu, izgubljenu tajnu, da li je moguće stvoriti pozorišni čin koji bi nas, makar na momenat, oslobodio, rasteretio, približio iskoni?

Instalacija koja produkuje čaroliju, za koju drevne kulture veruju da je stvorila svet, nije jednostavna, i što je presudnije, dovoljno je neobična kao i sve što uspeva da proizvede tri pravougaona jezerceta koja se iz tri rezervoara nalivaju vodom preko koje dva radnika, mirno, posipaju beli prah. Ova voda miruje, pa šapuće, po njoj lutaju svetlosti i senke, da bi najzad, proključala kao u mađioničarskoj epruveti u kojoj nastaje svet, u svakom slučaju, nešto neobično, neočekivano. Ili to samo zemlja vri? U pozadini, šuma, rascvetala, bogata, ili suvonjava tanka stabla; među njima instrumenti, klaviri koji sviraju bez pijanista. Pomalo govora na srpskom, francuskom, engleskom jeziku. Levi Stros, čuveni antropolog, istraživač drevnih svetova, mitova i legendi, priča o prezasićenosti i nedostatku nedodirnutosti, svežine sveta, kako bi rekao Dušan Matić. Priroda je pozorište! Ima svoju scenu, muziku, scenografiju, kostimografiju, svoje aktere, priču. Možemo li je, puni sebe, čuti, videti, osetiti, ući u njenu dubinu, u njeno srce i dušu.

Romantično je ovde sve odmaknuto od čoveka u futroli, napunjenog već viđenim, sistematizovanim uvidima, znanjima, osećanjima, slikama. Osećamo se kao i čistilištu. Pred nama pulsira, živi, miče se, pokreće i preliva, kao u spojenim sudovima, priroda na svojim točkićima i šrafovima, spojevima. Instalacija Hajnera Gebelsa je nešto kao skriveni krvotok nekog neviđenog organizma – mašine, koja za nas stvara prizor života koji nismo videli, ni čuli. Maniristi srednjeg veka bi to nazvali unutarnjim kupanjem, pročišćavanjem nezasićene ljudskosti, misli, osećanja, čula, oka, uha, ruke. Ima li za nas još željenih, slobodnih prostora, tonova, žamora, boja, nečeg što nas priziva, odiže makar pedalj iznad zadatosti.

Nije reč o bekstvu koliko o prizivanju, otimanju rasutosti i raspričanoj veličini i bučnosti, sabiranju i usredsređenosti na početnost i sitnicu, na nenametljivo čudo prirode, i njenih tihih, pa raskošnih, pokreta, reklo bi se, bez pokretača; njenog govora bez govornika, šapata bez šaptača, muzike bez proslavljenih izvođača. Svet, majka zemlja, kamen, voda i svetlost, i to usamljeno stablo na bregu, žive, i pevuše, i bez nas. Kuda smo mi otišli, otisnuvši se tako daleko? Vidimo šumu, ali ne i stablo, čujemo okean, ali ne i udar Verlenove kišne kapi o krov, ili prozorsko staklo.

Sve se vraća, i ništa se ne vraća! Pred nama su varirani prizori zaboravljenog sveta i jezika, koje bismo još jedanput da doživimo. Da li smo za to sposobni? Nisu li nas odviše nagrizle i razjele buka i bes? Nije svet romantičnog zauvek nestao; odumire naša sposobnost, dar da postojimo, makar na trenutke, u tišini i neokaljanosti. Sve je u ovoj predstavi dirnuto rukom skrovitosti, pomereno od čoveka i njegove agresivne akcije ka drugim akterima, ka muzici, slikama, govoru bilja, vode, svetla, i neke unutarnje mašinerije koju obično ne primećujemo.

Lekovita predstava! Kao da nas je neko iz središta zagađenosti poveo, i priveo izvorištima. Kratki odmor od stalnih izvođača pozorišnih radova, od glumaca i pripovedača! Pustimo, načas, prirodu stvari da govori i događa se.