Junak našeg detinjstva

Slika prva: „Sećaš li se čika Mijo kad si bio mlad...”, peva devojčica Nela Petani u šou-programu Mije Aleksića u vreme koje se danas naziva zlatnim dobom televizije Beograd. On joj odgovara takođe pesmom. Pevaju i plešu tako veselo da svako dete koje to gleda želi da im se pridruži. Među tom decom sam i ja. Ne propuštam nijedan njegov šou-program iz vrlo ličnog razloga. Pošto moj otac likom podseća na njega, a često je odsutan zbog službenih putovanja, Mijini šou-programi su mi neka vrsta utehe. Kad Mija izvodi skečeve ili peva, čini mi se kao da je otac kod kuće, a to mi pomaže da premostim nestrpljenje do njegovog povratka koji je značio poklone, odlaske u restorane na ručak i mnoštvo drugih lepih stvari koje dobri očevi rade za svoju decu.

U vreme kada je snimao svoje šou-programe, Mija Aleksić je bio jedan od najpopularnijih glumaca sa već velikim opusom iza sebe. Mada je od početka karijere bio vezan za pozorište, široku popularnost je stekao najpre na Radio Beogradu, gde je kao Raf Maksić, uz Miodraga Petrovića Čkalju, postao stub satirične žaoke. U tom usponu dočekao je i rađanje televizije, čiji je junak postao zahvaljujući televizijskim serijama Radivoja Lole Đukića i Novaka Novaka, počev od „Servisne stanice” i „Ogledala građanina pokornog” do brojnih drugih...

U toj zahuktalosti njegove karijere bilo je samo pitanje vremena kad će zaigrati i na filmu. Angažovali su ga Puriša Đorđević, Bata Čengić, Saša Petrović, Žorž Skrigin i drugi, kasnije i Goran Paskaljević... Galerija likova koje je s lakoćom igrao bilo da je reč o seoskim đilkošima, gradskim dangubama i kicošima, hohštaplerima, sitnim prevarantima, seljacima lokalnog akcenta, sa istom takvom lakoćom je osvajala publiku koja je u njima prepoznavala ovdašnji mentalitet. Uprkos velikoj popularnosti nije ga bilo u velikim ratnim, tzv. partizanskim filmovima, izgleda da nije bio miljenik određenih struktura (nazovimo ih tako) zbog satirične žaoke u kojoj se briljantno snalazio. Ali ga je zato Mića Popović angažovao za ulogu Maksima koljača u filmu „Čovek iz hrastove šume”, koja bi mu donela i velika priznanja da film nije zabranjen.

Slika druga: Sava centar 1993. godine, gde se održava uručenje tek ustanovljene nagrade „Kristalna prizma”, tzv. srpskog Oskara s ciljem da se nagrade domaći filmovi u svim kategorijama. Na scenu izlazi Sonja Savić da objavi dobitnika nagrade za najboljeg glumca. Otvara koverat i čita da je dobitnik Mija Aleksić za ulogu u filmu „Tango argentino”. Salom se prolama buran aplauz. „Tango argentino” je poslednji film koji je Mija snimio, a snimao ga je već narušenog zdravlja pod brižnom pažnjom svoje supruge. Plašio se da neće izdržati, a desilo se suprotno: svi rezultati su mu bili bolji nakon snimanja.

Sonja Savić poziva Miju Aleksića da izađe na scenu Sava centra i oduševljeno dodaje: „Sve si nas podigao!” Mija izlazi, mršav, sa naočarima, ali nasmejan. Sonja mu se klanja i ljubi mu ruku, a publika mu priređuje ovacije i taj aplauz traje sve dok nije zasvirala muzika i Mija počeo da peva songove iz „Tanga Argentina”.

Za ulogu Hulija Popovića u „Tangu Argentinu” Mija Aleksić je dobio i Gran pri na filmskim suretima u Nišu. To je njegov drugi film koji je snimio sa Goranom Paskaljevićem koji ga je angažovao i za „Varljivo leto ’68” u kome je ostvario ulogu nestašnog Petrovog dede. Replike iz tog filma, kao i iz ostvarenja „Maratonci trče počasni krug” citiraju već generacije i generacije.

Slika treća: Stojim pred vratima stana Mije Aleksića i zvonim. Tek pristigla na Kulturnu rubriku „Politike” došla sam da uradim intervju s njim. Posle „Tanga Argentina” Mija je snimio još samo jedan TV serijal „Davno beše” i kad se u redakciji poveo razgovor o tome kako bi trebalo s njim nešto napraviti, rekla sam tadašnjem uredniku Kulturne rubrike Milanu Vlajčiću da se ja odmah javljam za taj zadatak. Vrata mi otvara nasmejana Mijina supruga, a ja joj uručujem cvet za koji su me kolege sa Kulturne rubrike zadužile da joj ponesem zato što se tako brižno stara o svom mužu.

Mija Aleksić me dočekuje u dnevnom boravku, nasmejan. Nudi me kafom, kaže da je njegov sin fenomenalno kuva. Sin donosi kafu, a onda pričamo, gotovo celo popodne. Prošli smo celu njegovu karijeru. Zanimalo me je da mi dočara način na koji je komediju prelivao u tragediju i obratno, jer sam u mnogim njegovim komičnim likovima pronalazila nijanse tragike. On priča kako je spremao uloge, u pojedinim momentima imitira samog sebe, zasmejava me.

Dotičemo se i svakodnevice. Kaže da deli sudbinu svih penzionera, živi skromno sa malim primanjima. Bila je to 1994. godina, kada smo tek počeli da se oporavljamo od nezapamćene inflacije. Kažem mu da sam sve doskora za svoju platu mogla da kupim kilogram jabuka i dva jogurta. On dodaje da za svoju penziju nije mogao ni toliko.

Pominjemo i njegove nezaboravne šou-programe na televiziji. Nisam mu rekla koliko su mi oni pomogli u detinjstvu, ali sam zato nakon godinu dana, kada je Mija Aleksić preminuo (12. marta 1995), sve to ispričala svom ocu koji se nasmejao i rekao: „Znači Mija je bio junak tvog detinjstva!”

Verovatno je Mija Aleksić bio junak detinjstva mnogih i zato bi mu se trebalo odužiti, a možda je baš danas na stogodišnjicu njegovog rođenja (rođen 26. septembra 1923. godine) pravi trenutak da se razmisli šta bi se još moglo učiniti za njega. Istina, na „Danima komedije” u Jagodini je iste godine kad je umro ustanovljena nagrada koja nosi njegovo ime i dodeljuje se najboljoj predstavi, zatim u Gornjem Milanovcu, njegovom zavičaju, (rođen u Gornjoj Crnući) već godinama se održavaju „Dani Mije Aleksića” (ove godine je naročito bogat program zbog stogodišnjice rođenja), na toj manifestaciji je ustanovljena i nagrada „Mija Aleksić ‒ biti glumac”, a od ove godine Kulturni centar u tom gradu nosi Mijino ime. U toku su i pregovori sa Jugoslovenskom kinotekom da se otvori i legat. Ipak, čini mi se da glumac tako prefinjenog senzibiliteta, junak našeg detinjstva, zaslužuje više.