Ovacije i suze za Jagoša Markovića

Došao je iznenada, neočekivano i na prečac svojim talentom, svojom strašću pokrenuo našu scenu i pozorište. Onda nas je isto tako iznenada, nenajavljeno napustio, kao u nekoj njegovoj pozorišnoj predstavi.

Komemorativnom skupu, oproštaju od voljenog, nežnog, vrcavog Jagoša Markovića, održanog juče u njegovom matičnom Narodnom pozorištu u Beogradu, od koga se ovim rečima oprostio upravnik Svetislav Goncić, prisustvovali su članovi njegove porodice, brojni prijatelji, kolege, poštovaoci bogatog scenskog opusa.

Uz ovacije, višeminutni, gromoglasni aplauz kojim se umetnički Beograd oprostio od svog darovitog reditelja i sugrađanina, smenjivali su se segmenti iz podugačkog spiska Markovićevih nagrađivanih predstava kojima je sa scene tamo snažno poručivao da uprkos svemu moramo da istrajavamo na iskonskim vrednostima: dobroti, ljubavi, istini, čestitosti, a upravo Jagoš Marković bio je sublimacijama svega toga, i još mnogo više. Zato i ne čude suze u očima glumica Svetlane Bojković, Radmile Živković, Nataše Ninković, Danice Maksimović... brojnih glumaca, reditelja, scenografa, dekoratera, majstora scene, publike koji su do poslednjeg mesta ispunili Veliku salu nacionalnog teatra, ni sami ne verujući da se opraštaju od svog Jagoša.

– U ovom teškom preokretu, u ovoj drami života, Jagoš je prestao da bude zarobljen u trivijalnosti, prestao da bude zatočenik prolaznosti, i postao umetnički zamah večnosti. Bio je Mocart po svom zaigranom, mladalačkom talentu. Bio je Cezar po pozorišnim prostorima koje je osvojio. I dečak i vladar. Veliki dečak u svetu pogrešno odraslih, veliki vladar scene i mašte. Sam svoj, neuporediv. Kod Jagoša pozorište je bilo suštinski deo njegovog bića. Igra, dovedena do kraja. Preko granica mogućeg i predvidivog. U blatu, u vodi do kolena ili pod jakom kišom. Igra koja savladava najveće prepreke. I uspeva. Mi smo krajputaši Jagoševog života, tu smo da na neznanim i znanim mestima zabeležimo njegovu večnost, neprolaznost duše, večne duše Jagoša Markovića. Kod Jagoša pozorište je bilo strast. Svaki lik, svaki odnos, svaki postupak u strasnoj borbi za sreću, za smeh, za ljubav, za dobro, za pravdu. Do kraja u borbi. Do poslednjeg atoma snage. Do poslednjeg daha – naglasio je Goncić.

Naš Jagoš, primetila je Tamara Vučković, direktorka JDP-a, bio je jedinstven, energičan, pun života, zanosan. Pun ljubavi i bez zadrške prema prijateljima, sa dečačkim osmehom objedinjavao je glumce. Pozorište mu je bilo život. U JDP-u je režirao devet predstava. Zanosom je činio da se svi: od portira do ljudi sa scene okupe i pokrenu u stvaranju predstave. Jug Radivojević, direktor BDP-a konstatovao je da je Marković bio vertikala prema kojoj su se okretali. Danas je dan nacionalne žalosti, a ovaj aplauz koji smo mu podarili je deo njegove sveukupne režije. Reditelj Boris Liješević prisetio se anegdota i vremena koje je delio sa Markovićem, a glumica Radmila Živković više puta je ponavljala „Rano je, mnogo je rano.” Nebojša Dugalić žalio je što sve razgovore sa Jagošem Markovićem nije snimao.

– Kada mi je prijatelj iz Crne Gore javio da nas je napustio Jagoš Marković, a novine još nisu objavile, pomislio sam da je to neko drugi. Pričali smo par dana pre toga i razgovor smo završili dogovorom da se vidimo krajem meseca kad se vrati u Beograd. Ja ću samo čekati i čekati jer možda je sve ovo samo jeftina velika pozorišna iluzija, prijatelju moj – rekao je Dušan Kovačević, a Molina Udovički Fotez konstatovala:

– Vašoj stvaralačkoj magiji samo je nebo bilo granica i tim putem ste se vodili sigurno i pouzdano, a onda posle probe nikada ne biste dozvolili da zaboravite da zahvalite svima. Stvarali ste svetove bolje i lepše od onih koje zovemo stvarni. Ovi grandiozni aplauzi i ovacije su njihovo hvala za to.