Mehanizmi kraduckanja

Svi su se smejali Velji Iliću kada je onomad napravio razliku između krađe i kraduckanja. Zaista, teško je povući liniju između ove dve stvari. U društvu svetaca obe pojave bi se mogle smatrati podjednako opakim. Međutim, u stvarnim društvima razlika je očita, a posledice su svakom vidljive. Mada lekari ističu da je, na primer, alkoholizam bolest koja se manifestuje ne samo kroz opijanje nego i kroz svakodnevno pijuckanje, teško se oteti utisku da postoji bitna razlika između onih koji pijuckaju u „društveno prihvatljivoj” meri i onih koji se preko svake mere opijaju i bahato ponašaju.

Nema političke stranke koja je imala vlast na bilo kom nivou, a da njeni članovi nisu pomalo kraduckali. To je teško dokazati, jer su u zakonima ostavljene „rupe” kroz koje se takve pojave provlače, ali čak i najbahatija vlast se trudi da kraduckanje svede na razumnu meru koja neće ugroziti funkcionisanje čitavog sistema. Mehanizmi kraduckanja su različiti, ali najčešće se radi o tome da stranke preko funkcionera postavljenih na državne funkcije koriste svoj politički uticaj da bi određene kompanije stekle prednost bilo na javnom nadmetanju bilo u okviru onoga za šta nije predviđena tržišna utakmica. Zauzvrat, takve kompanije imaju finansijske obaveze prema strankama koje su im omogućile prednost. Malo je uspešnih kompanija koje bar u nekoj fazi svog poslovanja nisu prošle kroz period „reketiranja” koje je izvođeno na obostrano zadovoljstvo.

Ovom pojavom su najviše pogođena takozvana tranziciona društva, ali ona nije strana ni zemljama sa razvijenim mehanizmima kontrole. Tako je, na primer, u Nemačkoj, koja se smatra uređenim i disciplinovanim društvom, tim povodom optužen bivši kancelar Kol. U evropskoj komisiji su, takođe, zabeleženi slični slučajevi pa ne treba imati iluzija da se ta pojava može iskoreniti. Čak i u Kini gde s vremena na vreme mnogi bivaju osuđeni na smrt, sa korupcijom se ne može izaći na kraj.

Međutim, za razliku od Evrope i Kine gde se te pojave smatraju sramnim i neprihvatljivim, u tranzicionim društvima korupcija je postala normalno stanje stvari, nešto što se podrazumeva. Otuda ne čudi da se pojedinci čiji je zadatak da kraduckaju u korist stranke otrgnu svakoj kontroli i položaj počnu da koriste prvenstveno u svoju korist. Razmere takvog ponašanja mogu, kao u Bugarskoj, dovesti u pitanje ključne društvene ciljeve. S druge strane, u Srbiji takva praksa, koja traje već dvadeset godina, umalo je koštala DS silaska, u najmanju ruku, s gradske vlasti jer su najžešće kritike opozicije bile usmerene upravo na neobuzdanu korupciju.

Međutim, razlog zbog kojeg vrhovi partija ne mogu lako da se obračunaju sa mangupima u sopstvenim redovima relativno je jednostavan. Pacovi koji se kreću kanalima korupcije vremenom se toliko ugoje da im ti putevi postaju uski. Šireći obim korupcije oni istovremeno šire mrežu svojih kontakata nezavisno od naloga partije sarađujući sa svima i stvarajući paralelan svet u kome partijska pravila i pripadnost nisu od presudne važnosti. S jedne strane, partije im duguju zahvalnost za sredstva koja im donose, a neretko u samoj stranci imaju političku zaštitu, pa su sa te strane mirni. S druge strane, vremenom toliko ojačaju da im ni pretnja partije ne predstavlja problem jer su obezbedili veze i kontakte u drugim strankama koje im omogućuju nesmetan nastavak aktivnosti. Najzad, ni zakon im ne predstavlja pretnju, jer su sankcije za takvu vrstu prestupa često na nivou novčanih kazni.

Nezainteresovani za štetu koju nanose čitavom društvu koja se u krajnjoj liniji pokriva, a zapravo manifestuje kroz stalno povećanje budžeta za isti obim posla i uzimanje novih kredita, a uvereni u svoju nedodirljivost, ovi paraziti ne prezaju od javnog pokazivanja svoje moći. Ako je razumljivo da vlasnici i direktori kompanija grade „kule i gradove” niko ne može reći da javni funkcioner po bilo kom osnovu može steći sličan imetak. Stanovi koje kupuju kao da igraju „monopol”, letovanja u vrednosti godišnje plate, garderoba pred kojom se stide direktori transnacionalnih kompanija, javno bahato ponašanje itd, umesto da ih kompromituju, postaju simboli moći i nedodirljivosti. Onih koji u tom piru ne žele da učestvuju se ne plaše, već ih smatraju budalama.

Jedino u čemu greše je uverenje da su nevini sve dok se ne dokaže da nisu. Država će morati da postavi stvar drugačije. „Gospoda” čiji se imetak u toku trajanja funkcionerskog mandata mnogostruko uvećao moraju biti kriva sve dok se ne dokaže suprotno. Ako ne bude tako, to će biti veća prepreka za pristup EU nego problem s Hagom. Hvatanje haških optuženika biće, međutim, dečija igra u odnosu na hvatanje ovih ,,mirnodopskih zločinaca”, ali baš zbog toga taj posao mora započeti što pre. Ako stranke i država ne mogu mnogo, društvo i javnost mogu. Umesto divljenja treba pokazati prezir prema tom društvenom talogu. Kraduckanja neće prestati, ali će bar pljačka biti za neko vreme obuzdana.

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu