Traži se M. Šarenac – ponovo

Isti duh koji je pohodio „Politiku” 1987. godine – ponovo vršlja. U formi utvare. Pre dve decenije utvara je u „Politiku” dotrčala iz Centralnog komiteta Saveza komunista. Iako komunisti ne priznaju duhove, ispostavilo se da su im veoma korisni. Tako je sam duh u „Politiku” doneo „humoresku” pod nazivom „Vojko i Savle”, koju je napisao nepoznati, a svima poznati autor. Izvesni, nepostojeći – M. Šarenac. I „humoreska” je u „Politici” poslušno objavljena – kako to uvek u Srbiji, tradicionalno, nalaže jedan drugi duh – duh vremena. Koji je uvek, manje-više isti. Na našu nesreću. I na kojeg se uvek svi vade. Na našu tragediju.

Ovih dana M. Šarenac se ponovo povampirio i krenuo istim stazama – pravo u „Politiku”. I M. Šarenac je isti kao i pre dvadesetak godina. Ništa se nije promenio. To je zato što su duhovi prošlosti u Srbiji jedina konstanta. Samo, što ovaj put M. Šarenac nije doneo „humoresku” nego zahtev za smenu glavne urednice. Što bi bilo sasvim legitimno, da nije kukavički podmetnuto. Jer sada se ta prinova, u formi zahteva za smenu ovog i izbor novog, brutalno odbacuje. Stide je se i prepoznatljivi otac i nepoznata majka, mada se i za majku osnovano sumnja da je muškarac. I ni za živu glavu ne bi priznali da je čedo njihovo. Niko – do radosne babice, koja je svetu obznanila postojanje dotičnog nedonoščeta. To jest, postojanje, inače nepostojeće, inicijative.

Zato je Srbija posebna. Uvek nas dotuče ono čega formalno nema, a faktički nam o glavi radi. I čega formalno ima, a faktički se i ne primećuje. Tu se misli na javnu i demokratsku proceduru. Makar na vlasti bili i oni kojima je demokratija u imenu stranke.

Daleke 1987. godine, posle javnog sramoćenja akademika Gojka Nikoliša u pamfletu „Vojko i Savle” – on je poslao pismo tadašnjem vlastodršcu „Politike” – takođe, demokratski orijentisanom Živoradu Minoviću, jer, kao što je poznato, Srbija ima višak demokratske orijentacije, a manjak demokratske prakse. I naravno, logično i sasvim očekivano – pismo nije objavljeno. Usled nedostatka pomenute prakse. A akademik Nikoliš je jednu svoju rečenicu poklonio Srbiji za sva vremena. Ako tada nije bila objavljena u „Politici” – neka bude sada. Upućena tadašnjem gazdi „Politike”. a koja se odnosi na sve gazde „Politike” posle toga, do sada, sada, a i posle ovoga: „Žalim što ste svoju savest zatvorili u kavez, što ste pred Vašim kolektivom i javnošću učinili sve moguće manevre da sakrijete pravog autora, te ste tako preuzeli na sebe tešku odgovornost za autorstvo pomenutog napisa”.

Prevedeno na jezik današnjice – ovo je apel babici da ne krije roditelje, jer je besmisleno da čestita babica preuzima na sebe odgovornost neodgovornih stvoritelja? Zašto su oni kukavice koje ne smeju javno da kažu: da, dete je naše, inicijativa je naša, Ljiljana Smajlović iz tog i tog razloga (ili čak i bez razloga) mora da ode – i tačka. Ali u Srbiji odavno ima manjak tačaka i višak zareza. I to bi bilo u redu. Hrabro. Dosledno. Demokratski. Transparentno. A ne ovako. Poturanje kukavičjeg jajeta – u stilu da mi ne spadne kruna sa glave ili vidi moje čiste ruke, ničim uprljane. To je uvek bilo i biće dostojno prezira. Jer, bolje je javno i otvoreno, bez uvijanja – pa makar i naopako nego ovako smuljavo, ispod žita i karikaturalno. Bože, kako ništa ne može da sroza jednu vlast koliko njena sopstvena karikaturalnost! I njen sopstveni kukavičluk. To je na vreme shvatio reditelj Goran Marković, koji je, časno, na prvoj sednici Upravnog odbora, podneo ostavku – jer nije želeo da bude kamen u tuđoj ruci.

A, sve to dešava se u nesrećno vreme kad jedna nevladina organizacija pravi spisak nepodobnih. Kojima, otprilike, treba staviti brnjicu na usta. Ljiljana Smajlović je na tom spisku. Ne zna se samo zašto je odabrana da se od nje prve krene. Iako ja, lično, iz svojih ubeđenja i principa sa mnogima, od sada nanišanjenih, ne bih popio ni kafu (ne znam da li je i Koštunica tu popisan, sa njim, recimo, ne bih popio ni čaj) – ali smatram anticivilizacijskim činom atak na pravo ljudi da imaju sopstveni stav. Sa mnogima koji su tamo pobrojani nikada se nisam slagao. Štaviše, delovanja nekih od njih bila su mi direktno odvratna. Ali, uradiću sve što je u mojoj moći da oni imaju pravo da slobodno izraze svoje mišljenje. Ne samo zbog toga što neki od njih tako najbolje štete sami sebi. To me veseli. Već zato što me obeshrabruje pokušaj da se nekome u 21. veku zabrani da misli i mišljenje izrazi. Gnušam se žigosanja i anatema svake vrste.

Demokratska javnost je svojevremeno bila zgrožena Šešeljevim spiskovima nepodobnih novinara. Doživljavali smo ih kao spiskove za likvidaciju. Neki, sa današnjeg spiska Sonje Biserko – tada su ćutali. Što je bedno sa njihove strane. Ali, ko god je istinski demokrata, na ovo nema pravo da ćuti. Ni onda kada su „patriote” pravile spiskove „izdajnika”, ni sada kada „izdajnici” prave spiskove nepodobnih „patriota”. U Srbiji je sve uvek odvratno predvidljivo. Isti je mentalni sklop sastavljača spiskova, samo što te spiskove za odstrel jedni prave pod firmom četnika, a drugi pod firmom partizana. Dokad, aman! I kada će u Srbiji prestati međusobni progon „patriota” i „izdajnika” i početi život? U čemu je razlika između Šešeljevih narikača koje kunu unuke neistomišljenika, od onih iz nevladinih organizacija koje ih stavljaju na spiskove za lomaču, sa svim onim što su izgovorili i napisali? Nema razlike – iako se obe strane ubiše da dokažu kako se razlikuju. A isti su. Najgori su.

Iz svega proizilazi jedno pitanje. Gde su tu normalni, oni koji neće nikoga da proganjaju, oni kojima su se na vrh glave popeli demagozi „patriote” i demagozi „izdajnici”? Kada bi svi, zgađeni revanšistima svih boja i ideologija, istovremeno skočili uvis, od njihovog truptaja pri doskoku – planeta Zemlja bi, sigurno, iskočila iz svoje orbite. Zato, nemojte skakati. Dovoljno je samo da ostanete normalni. I to je neki napredak.