Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put
Фото из књиге „Голгота и васкр Србије 1916– 1918”
Posle snežnih bura na severnim stranama albanskih planina, dugu kolonu pukovskih komora Moravske divizije prvog poziva, na primorju je dočekala kiša i teško prohodni teren. Poslednjim snagama, sa premorenim ljudstvom i iznurenom stokom, stigla je na pristanište Medove (San-Đovani), a vojnička pratnja počela je spremati logore za prenoćište.
– Okupljeni u gomili, mi, đaci podoficiri, gledali smo kroz večernju polutamu. Poslednji zraci sunca probiše razređene oblake, u neviđenoj lepoti obasjaše granitnu stenu i ocrta se urezan džinovski krst i natpis ispod njega „Hrabrim srpskim borcima –žrtvama ’Hamidije’”. I dok smo zadivljeno posmatrali taj veličanstveni prizor, đak-narednik reče: „U ovim vodama ostao je da večno počiva i moj stariji brat”, pa počinje tihim glasom, sa ponosom, da izlaže bolnu povest – započinje svoju zabelešku Dragoljub Mihajlović.
Priča je to o iskrcavanju 17. puka u ovo pristanište kao pomoć crnogorskoj vojsci. Dok se deo vojske još nalazio na dva grčka broda koji su prevezli puk iz Soluna do Medove, iznenada se na moru pojavio najveći turski ratni brod „Hamidija” i topovskim plotunima počeo bombardovati brodove i iskrcale vojnike na obali. I, možda bi oba grčka broda bila potopljena i mnogo više srpskih vojnika izginulo, dopisuje Mihajlović, da se na pristaništu nije zadesila srpska brdska baterija,
„Poručnik naše baterije preuzeo je smelo komandu, sa artiljercima je brzo sklopio rasklopljene topove i otvorio paljbu na bojni brod koji se posle prvih plotuna u najvećoj brzini iščezao sa vidika. Oba grčka broda lakše su oštećena, ali je ostalo mnogo ranjenih i 63 poginula i udavljena, među kojima je bio i brat našega druga, jer nisu svi mogli biti u vodi pronađeni. Svoje, na obali poginude i iz mora izvađene mrtve drugove, sahranili smo u malenoj maslinovoj gori blizu pristaništa, a u granitnu stenu urezan je veliki krst sa rečima posvete”, beleži Mihajlović, pa nastavlja da još dok je đak-arednik izgovarao poslednje reči, u grupi se tiho kao molitva začuše stihovi kroz koje je pesnik Vojislav Ilić Mlađi opevao te herojske trenutke.
„Kraj plavih obala Jadranskota mora, u širokom hladu maslinovih gora, počivaju oni. Kada male laste pod jesen dolete, donesu im pozdrav Domovine svete, Otac jedan stari, s gora Šumadije stiže tad u luku grada San-Đovani, da potraži sina koga more krije, svog hrabrog jedinca, žrtvu ’Hamidije’. Od mraka do zore, od zore do mraka, tužno se razlego, u času tišine, očajnički vapaj starog Šumadinca: ’Daj mi ga, o more, iz tvojih dubina, što će tebi telo neznanog tuđinca, more plavo, vrati mi jedinca. I nema se bezdna podmorskih dubina smilova nad bezdnom očinskoga srca, te izbaci gore, vrh morskih hridina, momka kog je davno celivala smrca. Otac mrtva sina u naručju nosi, ljubi ga u čelo, miluje po kosi, i suzama bola obraze mu rosi’.”
Svi smo osetili kako stojimo u stavu mirno i kako nama preko lica teku suze. Kao eho vojničke trube za poslednji pozdrav ratniku, u ušima su zvonile reči đaka-vojnika: „I spušta ga dole nežno i polako u studenu raku, u skroviti kutak, i krst jedan beo od jelovih grana starac zdelja sinu i na krstu stavi: ’Ovde moj jedinac, ponos mojih dana, spi na večnoj straži plavota Jadrana. Živeo je s čašću, umro je u slavi’. Zbogom, sine”.
– Kraj logorske vatre ostali smo te noći dugo. U razgovorima, tada nismo mogli predvideti da će od 300 hiljada srpskih boraca na Solunski front stići samo polovina. I još je trajala noć kad smo sa komorama žurno krenuli ka dalekim položajima. Sledećih dana naše jedinice dobile su smenu, a mi smo pošli ka Draču, Valoni, Krfu, tamo „kuda je srpskoj vojsci jedini bio put” – završava pripovest Dragoljub Mihajlović, đak-podoficir Moravske divizije.