Jezik sile

Onog trenutka kada pojedinac prihvati jezik ideologije, on, zapravo, dozvoljava da sa jezikom istovremeno budu preoteti i njegov mentalni svet i osećanje samopoštovanja. Ma kako da je slučajno prihvatio objašnjenje dato „zvaničnom formulacijom”, on postaje deo ideologije i na putu je, da tako kažem, da sklopi pakt i sa „đavolom”. Mislim da su vlast, sila i jezik ista stvar. Kada se Hruščov povinovao istini na 20. partijskom kongresu, komunistička vlast sovjetskog tipa bila je prepuštena istoriji zajedno sa jezikom. Ili, ako hoćete, ideologija i jezik su propali zajedno sa legitimnošću komunističke vladavine. Jezik komunizma bio je moć komunizma...

Vraća li se to na svetskoj sceni stari totalitarni novogovor? Jer, ambasador SAD u Srbiji gospodin Kameron Manter kaže kako „Amerika ohrabruje sve zemlje sveta da priznaju Kosovo, ali da nikoga ne primorava da to učini”. Istovremeno, zamenik američkog državnog sekretara Danijel Frid procenjuje da „bilo kakva inicijativa Srbije da vrati unazad proces državnosti Kosova neće imati nikakav efekat. Nezavisnost Kosova je nepovratno i zauvek završeno pitanje.”

Znam da je gospodin Frid dugo godina službovao u Beogradu, za vreme one socijalističke Jugoslavije, pa otuda možda i ovaj njegov jezički totalitarizam u obliku „nepovratno i zauvek završenog pitanja”. I nekadašnji komunistički totalitarni jezik nametao je socijalnoj svesti stav da je komunizam krajnji, završni i nepovratni stepen istorijskog smenjivanja društvenih sistema, da je u filozofskom smislu superiorniji, da obuhvata sve druge filozofije time što kritički apsorbuje njihove delove ili, pak, time što ih prevazilazi.

Dakle, upotreba fiksiranog, doktrinarnog jezika kad se radi o gospodinu Fridu ne samo što izobličava stvarnost, već preti  da izobliči i budućnost, čime se Frid pridružuje teoriji Fukujame.

„Nepovratno i zauvek završeno pitanje” je iz marksističko-lenjinističke teorije izveden totalitarni novogovor, koji, u stvari, pretenduje da otupi oštricu bilo kakve kritike tog „nepovratno i zauvek završenog pitanja”. Zapanjujuće je da smo 18 godina posle rušenja Berlinskog zida opet u prilici da slušamo takve sintagme.

Šta reći oko Fridove izjave da će „značaj kosovske nezavisnosti za region biti jasan, posebno nakon što nezavisno Kosovo priznaju susedne zemlje”? Preobražaj od tradicionalnih autoritarnih u totalitarne gospodare novogovora jeste ono što je ovde odlučujuće. Totalitarni gospodar nameće jedan strogi poredak koji nas navodi da se odupremo zadovoljstvu suprotstavljanja radi nekog višeg cilja. Njegova prava naredba čitljiva je između redova njegovih reči. „Nju ejdž” ideologija gospodina Frida tako uporno insistira na jednoj, zapravo, vulgarizovanoj verziji narativističke spoljne politike za male balkanske države, čije su diplomatije ovih dana podvrgnute pravoj psihoanalizi – ne tipa „sve vas preziremo, svi ste vi bezvredni”, već „imam u tebe puno poverenje”.

Politički dosta korektno za nekoga ko je toliko godina bio ovde.