Maska može što obraz ne može

Šta valja, a šta ne valja činiti u svadbenim ritualima, kakvu ulogu ima čauš, koju simboličku funkciju nosi maska Deda-Mraza, kakva je uloga doktora klovnova, kako su tradicionalni rituali i obredi izgledali nekad, a koju su transformaciju pretrpeli do današnjeg trenutka? Objašnjenja i odgovore na ova i mnoga druga pitanja nudi nedavno objavljena knjiga „Maske, maskiranje i rituali u Srbiji”, u izdanju „Čigoja štampe”, etnologa dr Vesne Marjanović, sa kojom smo razgovarali o tome u kojoj su se meri očuvali nekadašnji rituali, a kako izgledaju njihovi savremeni oblici.

– Preobražavanje pomoću odeće, promene lika i ponašanja, definiše čovekovu ulogu u društvu, kojom on postaje homo simbolicus. Dakle, odećom čovek određuje sebe kao pripadajućeg kulturi, a maskiranjem nadgrađuje svoj odnos prema bogovima, demonima, pokojnicima, kosmičkom prostoru. Maska pri tom nije samo ono što se nosi, nego i nešto čime se misli, kako bi u određenim situacijama prerušeni iskazao ono što ne može kada nema masku. Na taj način ovim ritualom vrši se priprema za ulazak u onostrani svet, suprotan svakodnevici – objašnjava Vesna Marjanović.

Od svih rituala, kaže autorka, narod se najjasnije seća dodola. U doba velikih suša, tokom leta, kada usevima treba vlage, dodole prenosnom magijom prizivaju kišu. Međutim, i ovaj običaj gubi nekadašnji magijsko-religijski momenat.

– Običaji su se transformisali, i niko ne veruje da će im rituali ove vrste doneti plodnost polja, ili će maskirani pomoći da padne kiša, ali u biti čoveka je da razmišlja da ništa ne košta ako pokuša, jer ako mu to ne pomogne, ne može ni da škodi. Ovakva ritualna okupljanja danas služe da se ljudi druže, okupe i zabave.

Pored poznatih tradicionalnih obreda, naša sagovornica analizira i nove forme maskiranja, kao što su ulični karnevali, školski maskenbali, sportska maskiranja, i politički rituali.

– Najbolji primeri političkog rituala u Srbiji, u kojem je primetno fizičko transformisanje čoveka kao političkog bića, primećujemo u uličnim demonstracijama koje je izazvalo nezadovoljstvo režimom Slobodana Miloševića u poslednjoj deceniji 20. veka. Razlog zbog čega je tadašnja sprega političkih opozicionih partija, sa većinom istomišljenika u narodu, započela borbu protiv vladajuće partije i predsednika države, jeste lažno predstavljen ishod građanskog izbora – kaže autorka.

Protest je, kako dodaje, vremenom poprimio elemente karnevala.

– Na ulicama su bili različiti socijalni slojevi, pored studenata, umetnika, profesora, domaćica. Prostor povorki lociran je na ulice i trgove, kretanje učesnika podudarno je kretanju pokladne povorke – kretala se sa jedne tačke, recimo, plato ispred Filozofskog fakulteta, i nakon obilaska vraćala se na plato. Ulice su postajale javne scene, prerušeni učesnici preuzimali su groteskne likove stavljanjem maski, prenaglašene šminke, vezivali kose u perčine, nosili kape dvorskih luda, cveće, bedževe sa lascivnim tekstom ili opsenim prizorima – kaže naša sagovornica.

– Poput karnevalskih povorki, ovi učesnici su neslaganje sa sistemom izražavali rekvizitima koji prave buku, kao što su pištaljke, čegrtaljke, trube, megafoni. Nošenje krpene lutke, projekcije žene-vladara, u tom slučaju Mire Marković, kao i njeno javno spaljivanje, uvodi nas u osnovni pojmovni ontološki okvir dobra i zla, koji je jedna od osnova na kojima počivaju i tradicionalni i savremeni karnevali. Zlo u srpskom društvu devedesetih godina 20. veka akumulirano je u ženskom liku, i podudara se sa negativnom stranom patrijarhalnog društva, koja se ogleda u instituciji žene uopšte – kaže Vesna Marjanović.

Kao sledeći, jedan od najčešćih modernih rituala, naša sagovornica izdvaja i sportsko maskiranje gde se navijačko preodevanje, kao ikonički oblik raspoznavanja, pripadanja i „opravdavanja” ponašanja, u društvenoj stvarnosti smatra negativnim.

– Kostim kao simbol raspoznavanja navijača razvijao se postupno: od šalova, najpre u FK Partizan i FK Crvena zvezda, preko klupskih zastava, dopunjenih transparentima. Navijači se maskiraju tako što farbaju kosu u boje svojih klubova, nose oznake na patikama, jaknama, licu, koriste predmete koji prave buku, trube, sirene, bubnjeve.

Agresivnost i ekstatičnost su dominantna obeležja izdvojenih maskiranih učesnika, čak jače izraženo od onih koji neki put ne nose masku, a čine deo takve navijačke grupe…

Prema rečima Vesne Marjanović, rituali i maskiranje deo su nasleđenog običajnog života ali i prilika da se onaj koji je „dole” popne na društvenoj lestvici, da prosjak postaje kralj, i izrazi nezadovoljstvo aktuelnom upravom, ili kaže ono što smatra negativnim u društvu, da bar tada pokaže malo kuraži.

– Ima ljudi kojima baš maska bude okidač da rade šta im je volja. Istražujući tako na terenu, pitala sam čoveka koji je imao 91 godinu zašto se maskirao, na šta je on odgovorio: „Dete, ovde se svi znamo, a ja sam voleo i da štipnem i da suknju zadignem, a kad to uradim maskiran, niko ne zna da sam ja”. Kako govori ovaj primer, maska je davno izašla iz sfera magijskog, i postala zabava. Povod da se ljudi oslobode i daju sebi oduška, navodi Vesna Marjanović.