Bolni rastanci s foteljama

Trenutno se odvija masovni egzodus gradonačelnika i predsednika opština sa funkcija. S osmehom tipa facijalis, napuštaju fotelje, taj simbolični dokaz u Srba da si uspeo u životu. U nekim gradovima, rastanak sa vlašću traje od jutra do ponoći, zato što lokalni šerifi naprednjaka nisu sigurni da li će se ponovo vratiti tamo gde je java postala san. O tome da li će se ponovo vratiti i kada, odrediće rezultati vanrednih parlamentarnih i lokalnih izbora koji će se održati 17. decembra.

Predizborne izbeglice ne strahuju toliko od opozicije, već od odluke jednog čoveka. Ako su pomislili da je to predsednik SNS-a Miloš Vučević, tek su delimično u pravu. Ako su pomislili na člana SNS-a Aleksandra Vučića, apsolutno su u pravu.

Da Vučić nije blefirao kada mu se po glavi motao 17. decembar kao mogući datum raspisivanja izbora, jer je to mogao učiniti i spajanjem sa redovnim pokrajinskim i lokalnim izborima na proleće sledeće godine, dokaz je savršene naprednjačke mašinerije koja je odmah proradila, kako bi se ostavkama lokalnih čelnika stvorili zakonski uslovi za raspisivanje izbora. Iako je građanska i levo liberalna opozicija napravila neshvatljiv gaf, obraćajući se pismeno Vučiću sa zahtevom da se izbori „raspišu”, umesto „održe” u decembru, šef države je imao nekoliko pragmatičnih razloga da uđe u trku pre Nove godine i katoličkog Božića.

Ako je imao čak i tračak dileme da li je u pravu, iako su ulični protesti počeli da značajno gube na masovnosti, što je znak apatije opozicionog biračkog tela, sindroma koji ga posebno raduje i koji rado podstiče, usledili su tragični, ali pre svega zagonetni događaji u selu Banjska na Kosovu, koji su potvrdili da su, pored rezultata istraživanja javnog mnjenja, koje Vučić jednom nedeljno dobija na sto, političke odluke nekada i stvar instinkta.

Pravi start kampanje počeo je kada se Vučić pojavio u jednom od tradicionalnih obraćanja javnosti sa potrošačkom korpom i iz nje počeo da vadi one proizvode koje na akcijama kupuju njegovi sigurni birači. Parizer je postao simbol uvoda u kampanju i ma kako se marketinški stručnjaci sporili oko efekta ove omiljene mesne prerađevine siromašnijih slojeva na rezultate izbora, nije zgoreg podsetiti se na efekat zelene salate Bogoljuba Karića. Obogaćeni Bogi je shvatio da će se identifikovati sa nižom i srednjom klasom samo ako u rukama umesto zlatnih dukata drži nešto od prehrambenih proizvoda.

Uostalom, Vučić je izbore dobijao izlazeći iz frižidera.

Ponuda parizera na trpezi Srba bio je logičan nastavak kontinuiteta veštog zavođenja birača, sa namerom da se njegovi oponenti zagrcnu dok ismevaju tradicionalni srpski doručak. Čak je i napravljena video-igrica o parizeru i tu bi bilo sigurno još dodatnih marketinških efekata. Pokazalo se da „parizer” može postati reč godine u srpskom rečniku, naročito jeftiniji. Kada je pomislio da ga je Sunce ogrejalo i da će efekat prerađevine i to još Miškovićeve, postići nedostižnu sinergiju sa izjavama zapadnih diplomata koje su pohvalile njegov diplomatski angažman na Kosovu, za razliku od ratobornog Kurtija, diplomatsko-kulinarska prednost je naglo počela da se topi u noći 24. septembra u okolini sela Banjska. Da li je ona izrešetana rafalima koje je razmenjivala grupa srpskih boraca za slobodu, ma šta to značilo, pod komandom misterioznog Milana Radoičića sa kosovskim specijalcima koji su se, kako li su to saznali, za sat vremena okupili u ogromnom broju i opkolili grupu pobunjenih Srba.

Da li je scenario o jednoj kosovskoj noći koja može promeniti sve, pisan stranim rukopisom i zašto se grupa Srba sa severa Kosova kretala ka manastiru, kao po mapi puta Ališe Kerns, šefice spoljnopolitičkog Odbora britanskog parlamenta, koja je optuživala SPC za šverc oružja?

Zato će se strategija kampanje svakako promeniti. Izvesno vreme, parizer će ostati u zamrzivaču. Opozicija svrstana u nekoliko grupa, pre svega građanski i zeleno-levi blok, kao organizatori protesta „Srbija protiv nasilja”, okupljeni u predizborni „Dogovor za pobedu”, kao i patriotska opozicija, na prvi pogled, dobili su dar sa neba. Ali na drugoj strani, lako mogu upasti u zamku, jer svaka kritika vlasti na račun Vučićeve politike prema Kosovu, može izgledati kao posredna podrška Kurtiju, na čemu naprednjački spin doktori već uveliko rade.

Državotvorne teme Kosova, a tu je uvek i Republika Srpska, potisnuće lokalne, čime opozicija gubi još jednu prednost, a odnosila se mahom na naprednjačke lokalce koji su predstavljali balast Vučiću, iako im je on, iz samo njemu znanih razloga, služio kao dobrovoljni gromobran za svaku njihovu brljotinu.

Dakle, prozapadna opozicija treba da sa jedne strane Zapadu dokaže da je lojalnija od Vučića, a da se sa druge strane predstavi biračima da je državotvornija od njega. Taj paradoks koji je stvorio Vučić svojom širokom koalicijom, od Vuka Draškovića do Aleksandra Vulina, građanska opozicija nije rešila već 11 godina. Uz to, tinja i večna srpska vatra liderstva u kojoj su mnogi izgoreli. Za sada je kao lider građanske opozicije isturen Miroslav Aleksić, koji je pokazao zavidan aktivizam u parlamentu i na ulici, a i lepuškast je, što nije zanemarljivo za ženski deo biračkog tela. Pitanje je samo koliko je Aleksić iskusan i prekaljen za velike igre u kojoj su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, kao najbolji polaznici političkih škola Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića, prošli najviši stepen obuke: od promene strana i ideologija do poslednjeg stepena inicijacije – političkog oceubistva.  

Patriotski blok, odnosno Milica Zavetnica, Boško iz Dveri i Miloš iz Nove DSS, uz frakcije Poksa, koje niko ne može da pohvata čiji su – da li svoji, da li su za kralja ili za Vučića – svojim izraženim evroskepticizmom i okretanjem ka Istoku, Rusiji pre svega, može dobiti solidan broj glasova. Ali samo takozvanim akcionim jedinstvom. Tu treba pridodati i Vuka Jeremića, kao još jedan iznenadan začin patriotskom ukusu.

Ako građanisti, levi liberali i ekolozi, zajedno sa patriotama, budu marširali u dva bloka, ali sa zakletvom da jedni drugima neće zabiti nož u leđa, jer su njihove politike oko Kosova, Zapada i Rusije potpuno različite, mogu predstavljati do sada najveći izazov režimu. Međutim, stupajući na tron, Vučić se svojom politikom približavanja Zapadu i održavanjem veza sa Rusijom i Kinom, pobrinuo za mogućnost da svaka opoziciona koaliciona grupacija lakše može ući u koaliciju sa njim, što javno, što tajno, nego ostvariti dosovsko jedinstvo među sobom. Vučić je već najavio putovanje u Peking usred kampanje. U bici za Beograd, gde su i dalje pata karte, takva politika se pokazala izuzetno delotvornom, kada su na kanabe na Andrićevom vencu iznenada sela dvojica tek naizgled političkih arhineprijatelja: Aleksandar Vučić i Dragan Đilas.

Kao i u svakom izbornom ciklusu, jedan čovek će opušteno pušiti tompus. Poslednjih 20 godina, nijedna vlada nije sastavljena bez njega. Otuda čudi tačka 8. narednih poteza „Dogovora za pobedu”, u kojoj se isključuje svaka postizborna saradnja sa SNS-om i SPS-om. Potpredsednik vlade zadužen za spoljnu politiku i bezbednost, šef diplomatije i koordinator svih tajnih službi, verovatno se nasmejao. Verujem da je i Vučić imao taj izraz na licu. Opozicija je time zbližila Ivicu Dačića i Aleksandra Vučića možda i više nego što su njih dvojica želeli.