Otkud kukuruz u srpskim pivima

Mnogi ljudi imaju neke svoje „životne filozofije”, pa tako i moja malenkost. Ti stavovi zavise od obrazovanja, vaspitanja, intelektualnog potencijala, tradicije, okruženja, životnog iskustva, stepena duhovnosti... Kada sam ja u pitanju, dometi moje „životne filozofije” su dosta efemerni, ali usuđujem se da ih ovde javno iznesem.

Jedan od mojih osnovnih životnih „aksioma” glasi: „skoro sve u životu se svodi na prevaru”. Ovog puta reč je o srpskoj pivarskoj industriji.

Pre glavne teme mog dopisa, podsetiću da Evropska unija (EU) čak i ne krije da se njene države članice kreću na „dva koloseka u dve brzine” i da se zbog toga mora znati „ko kosi, a ko vodu nosi”, a te zemlje koje „vodu nose” takav tretman moraju bespogovorno da prihvate i da mu se povinuju. Taj princip ne odnosi se samo na siromašne države EU s „drugog koloseka” – Bugarsku, Rumuniju, Hrvatsku, Litvaniju, Poljsku, Letoniju, Estoniju, Grčku... – nego i na sve ostale evropske države koje nisu u EU, a nameravaju da joj se pridruže. S obzirom na to da Srbija nije članica EU, od zapadnih gazda je svrstana u trećerazredne države i kao takva prinuđena je da trpi čudne eksperimente kad je reč o robi koju iz tih država uvozi. Zato smo, uz Severnu Makedoniju, Crnu Goru, Albaniju, BiH, Moldaviju, Ukrajinu, idealan poligon da bogati, uz enormnu zaradu, takve oglede na nama obilato isprobavaju.

Da podsetim da se ovde kod nas mogla naći (i još je ima) nekvalitetna roba, koja je bila previđena za siromašne članice EU i „ostale”. Tako su se ovde pod regularnim originalnim robnim markama prodavale čokolade koje su imale manji procenat kakaoa ili su umesto kakao putera sadržavale palmino ulje, zatim mešavine kafa proizvedene od najjeftinijih sorti, kozmetički proizvodi s prekomernim sadržajem kolagena, deterdženti bez dovoljno enzima, prodavalo se i još se prodaje ulje od maslinove komine (zabranjeno u EU), kao i mlečni proizvodi s biljnim mastima, riba iz zagađenih zona jugoistočne Azije... Podrazumeva se i da je ovde prodavana roba pred sam istek roka trajanja. Prevara do prevare. Sve ono što u domicilnim zemljama proizvođača zakonski nije smelo da se prodaje preplavilo je siromašne zemlje.

Ali i u EU ima savesnih parlamentaraca koji se, iako su u manjini, lavovski bore da, osim članica EU koje su na „drugom koloseku”, i ostale države, među kojima je i Srbija, dobiju isti tretman za uvoznu robu kakav imaju i najbogatije zemlje. Kod nas je kao istrajan i principijelan borac, najpoznatija Biljana Borzan, predstavnica Hrvatske u EU. Na ranije pobune i zahteve nje i njenih savesnih kolega za ujednačen kvalitet, bogati proizvođači su objašnjavali da se roba takvog kvaliteta u siromašne zemlje izvozi „jer je prilagođena tradicionalnim ukusima i standardima za određena podneblja”(!?) Takav „argument” vređa elementarnu inteligenciju, kao kad bi me neko ubeđivao da je za moje zdravlje bolje da konzumiram margarin, umesto devičanskog maslinovog ulja. Znači, ono što je u bogatim zemljama zakonski regulisano zabranama, u siromašnim obilato može da se sprovodi.

Da se vratim na temu o našoj pivarskoj industriji. Poznato je da su bogate zemlje i najveći proizvođači piva (Nemačka, Češka, Belgija, Danska, Holandija) i da zato imaju stroge zakone o njegovom sastavu. Zašto nijedno srpsko pivo ne zadovoljava standarde EU? Razlog je što sva srpska piva u svom sastavu sadrže kukuruznu krupicu, koja je u EU za pivo zabranjena. Čak i licencirana strana piva koja se proizvode u Srbiji i prodaju pod originalnim nazivom sadrže kukuruznu krupicu, koje u originalnim limenkama stranog proizvođača nema.

Reč je o klasičnoj prevari po čuvenom srpskom receptu APP (ako prođe – prođe). A prolazi, jer malo ko čita deklaraciju i proverava od čega je pivo napravljeno. A kukuruzna krupica je faktički stočna hrana. Od nje se konzument neće otrovati, ali treba da zna da se takav proizvod uopšte ne bi smeo nazivati pivom. S obzirom na to da čak i najjeftinija originalna strana piva ne sadrže kukuruznu krupicu, apelujem na one konzumente kojima je sadržaj piva bitan, da pažljivo pročitaju deklaraciju. Ne moraju čak ni da čitaju deklaraciju, dovoljno je da na internetu pronađu barkod države koja pivo proizvodi i da zapamte tri bitne početne cifre barkoda, jer one označavaju državu proizvođača.

Miloš Bulatović,
Beograd