I posle Berluskonija – Berluskoni

Silvio Berluskoni se vratio – kao hologram. Na trodnevnom kongresu partije Forca Italija u Pestumu „dočekivao” je goste. Italijanski četvorostruki premijer, kralj skandala, siva eminencija, preminuo je 12. juna, ali bez njega, tačnije neke vrste njegovog avatara, nije mogao da prođe partijski skup okončan u nedelju u gradu koji ima savršeno očuvan Herin, Posejdonov i Atinin hram.

Pestum, kao najznačajnije arheološko nalazište stare Grčke u Italiji, spomenik prošlosti, nije slučajno odabran da Berluskoni tamo, gotovo proziran i trodimenzionalan, poželi dobrodošlicu pristalicama i delegatima Forca Italije, koju je osnovao devedesetih godina prošlog veka. Bilo je tu viđenih zvanica, televizijskih zvezda, sam „krem” italijanskog društva, koje treba da sačuva sećanje na osnivača kao što se čuva Posejdonov hram nedaleko od hotela „Ariston”, gde su se okupili da proslave Berluskonijev dan. Maestro bi, da nije hologram, napunio 87 godina.

Lebdeća verzija bivšeg premijera ponovila je čuveni govor koji je Berluskoni održao u američkom kongresu 2006. Čisto da prisutni, a zasigurno i cela nacija, zahvaljujući opsežnom i upornom medijskom izveštavanju s kongresa, ponovo osete emocije i vrate u sećanje osećaj od pre skoro pune dve decenije. Delovalo je kao da je sve isto, iako njega nema. Kao da je njegov duh, osim hologramskog, lebdeo nad kongresom, nad Pestumom, nad Italijom. Izveštač „Republike” s lica mesta imao je osećaj da se vratio u 1994. godinu, u vreme početaka stranke. U restoranu svira himna, konobari diskretno pevuše. Podmladak obučen kao za svadbu mahnito maše zastavicama.

Prizivanje nostalgije nameće i pitanje: Kome treba duh Silvija Berluskonija? Iluzija, imaginacija prošlog vremena. Da li samo njegova Forca Italija živi od sećanja i prizivanja duhova ili i Italija levitira između prošlosti i neizvesne budućnosti?

Ali, kongres partije koja čini aktuelnu koalicionu desničarsku vladu, a koja se sprema za evropske izbore sledeće godine, ličio je na komemoraciju s glavom preminulog koja se osmehuje gostima. Uostalom, njegov čuveni osmeh teško je izbrisati iz sećanja.

Za one kojima, pak, njegov lik u memoriji uspešno bledi, izvučen je kec iz rukava. Berluskoni će, na zahtev stranke, biti upisan u Famedio – panteon slavnih Milaneza. Reč je o blistavom dostignuću arhitekture, monumentalnom groblju gde počivaju ljudi čija imena nose italijanski trgovi i ulice.

Sve su ovo jasni znaci da Forca Italija postaje politička snaga s najvećim finansijskim deficitom. Hologram ne može da podigne keš, kako je to radio živi Silvio, koji je ovu stranku držao prikačenu na svom računu. Njegova deca navodno su spremna da odreše kesu za očevo političko čedo, ali – naslednici kao i svi naslednici…

Možda se Berluskoni za života ogrešio i time što mu ego nije dozvolio da u partiji izgradi dovoljno harizmatičnog naslednika. Forca Italija bila je i ostala – Berluskoni. Njegova smrt gurnula ih je u ruke Antonija Tajanija, od koga je življi čak i Berluskonijev hologram. Dobra vest je da je Tajani, pak, kompletnija ličnost, pa je toga svestan.

U nedelju je na kongresu rekao da partiju ne može da vodi (niti da čini) samo jedna ličnost, pa je nagovestio da će otvoriti vrata italijanskim intelektualcima koje društvo ceni.

Zanimljivo je da je kongresna nostalgija za „vitezom” prošla bez porodice Berluskoni. Silviov brat Paolo ranije je rekao da će novčano stati uz stranku, ali i da članovi i parlamentarci treba da daju svoj doprinos. Tajani je ove reči ponovio u nedelju, kad su, izmenom statuta, uvedena nova pravila koja onima koji žele da imaju odgovornu ulogu u pokretu nalažu da moraju da budu „u toku” s finansiranjem jer je, kaže, njihova dužnost da pomognu stranci koja im omogućava da budu u parlamentu. Paolo je vrlo jasno objasnio ono što bi se moglo nazvati svojevrsnim ispitom ljubavi prema prema stranci i osnivaču koga su slavili, na kojem će sigurno mnogi pasti.